Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

368

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je париском братству св. Јулијана. На крају je изложен статут корпорације, стручно образована чланова и начини стицања појединих звања. No 2. - Ugo Enrico Paoli: Droit atti que et droit romain dans les rhéteurs latins. О правној вредности декламадија римских ретора постојало je y романистичкој литератури углавном неповољно мишљење. Тек у новијевреме покушана се да се у декламацијама нађе известан континуитет правке мисли која није била без утицаја на развој римског права. Аутор полази од проучавааа историског развоја тема и аргумената који су постали традиционални у школама латиЬских ретора и доказује да je првобитан програм са познатим casus fictus у потпуности преузет од Грка у I веку пре н. е., па je затим постепено прилагођаван римским приликама и схватањима. Дешавало се да je адаптација извршена у потпуности код теме, али je аргументација остала грчка, и обратно. Овај процес романизације старог грчког репертоара био je појачан разним другим утицајима, пре свега латинских лесника, и довео je до стварања класичног репертоара латинских декламатора у коме се правки елементи могу сврстати у 3 категорије: римски, грчки и тзв. правке contaminationes, сколастичне апсурдности настале произвољним и непотпуним адаптацијама грчког текста. Писац чланка се затим бави питањем вредности латинских декламација као извора информации за реконструкцију латинског права и закључује да се из њих може”добити један сасвим ограничен број података. На крају се расправља питање да ли су декламатори утицали на interpretatio legis римских правника и закључује да je идеја interpretatio legis продрла из јуриспруденције у реторику, а не обратно. Ако су ретори и утицали у томе погледу на правнике, они су то чинили преко других дела (теоретских), ане преко декламација. - L. Chevailler: Contribution à l’étude de la complicité en droit pénal romain. Према владајућем мишљењу, римско кривично право није познавало општу теорију саучесништва, и то услед непостојања система казни, великог утицаја политичких страсти на вршеше кривичног правосуђа и правног прагматизма који je владао у Риму. Писац чланка покушава да групацијом и сређивањем текстова о саучесникптву докаже да je и у овој области римског права постојала руководећа идеја и неколико основних принципа према којима су решавани конкретни случајеви. Притом он често полази од принципа модерног кривичног права, сматрајући да he на тај начин дати најсинтетичнију слику и признавајући да се таквој реконструкцији може пребацити извесна произвољност и извештаченост. —■ N. Didier: Henri de Suse, évêque de Sisteron (1244 —1250). Ca много детаља даје ce историјат шестогодишн»ег епископа y Систерону, једног од највећих француских средњевековних правника. Рад je писан на основу објављених извора и досад непознатих докумената и претставља значајан прилог историји цркве у Француској у XIII веку, док за правника нема нарочитог интереса. No 3. Robert Besnier: Le procès possessoire dans le droit normand du XII e et XIII e siècle. Познати романиста са много примера и веома документовано описује посесорне тужбе средњевековног норманског обичајног права la saisine и la nouvelle dessaisine. Идеја посесорне заштите je према аутору преузета из римског и канонског права, a одвајање државинског и својинског процеса вршено je постепено. Друго поглавље посвећено je тужби de vi која ce употребљава y случају насилног протеривања> држао.ца са непокретног добра. No 4. Michel Villey: Deux conceptions du droit naturel dans l’antiquité. Писац проучава значај и смисао идеје природног права