Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕГЛЕД ЧАСОПИСА

369

у Јустинијановој компилацији из аспекта грчке филозофије, ограничавајући се на концепције Аристотела и стоичке школе. Ово питање je у романистичкој литератури спорно: традиционална концепција je да je идеја о прирадном праву битан елеменат система римског права, док je она према нови j ем гледишту само један непотребан украс, стављен на чело Дигеста. И у самим Дигестама постоје бар два потпуно различита схватања о појму природног права: оно се или изједначује ca ius gentium-ом или je то право које се састоји у правилима својственим свим живим бићима. Анализирајући Аристотелово схватање природног права, његову прецизну методу и потпуно заокружен систем, писац доказује да je насупрот владајућем мишљењу та концепција утицала на римске правнике већ у класичйом периоду и да je она извор Гајеве бипартитне поделе правних извора, односно изједначавања ius naturale ca ius gentium-ом. Аристотеловску научну методу дефинисања и класификације користе римски правници, почев од епохе Цицерона, при систематизации и научном излагању римског права. Овај утицај je доцније све већи, а аристотелизам се уълачи у римско право нарочито током Средњег века, тако да je римско право најзад названо природно право. Насупгрот аристотеловској концепцији, стоички појам природних права je непрецизан, лежи више у домену морала него права и има утопистички характер. Његов утицај на римско право je био много директнији, али зато формалнији и мање дубок. Трипартитна деоба на ius civile, ius gentium и ius naturale, заступљена нарочито код Улпијана, води порекло од стоичке филозофије. J. Ricommard: Les subdélégués des intendants en titre d’office et leurs greffiers dans le „département“ de Metz (1704 —1714). Приказ организације прикупљаньа прихода за краљеву благајну и снабдевања војске у Алзасу у доба ратова Луја XIV.

Јелена Цвејић

REVUE TRIMESTRIELLE DE DROIT CIVIL, Paris, No 2, AvrilJuin, 1954. René Rodière: Une-notion menacée —< la faute ordinaire dans les contrats. Писац расправе анализира чланове 1137, 1147 и 1148 Француског грађанског законика и истиче њихову противречност. Према члану 1137 дужник се ослобађа одговорности ако je предузео све мере које 6и предузео добар домаћин, док према чл. 1147 и 1148 то није довољно. Према овим члановима треба joui доказати да je неизвршење обавезе наступило због чиньенице која нема везе са дужником и не може му се уписати у кривицу. Француоки аутори у току XIX века нису залазили ову противречност, У савременој доктрини по овом питању заступљена су два схватања. Према једном схватању, питање ове противречности се може решити разграничењем одговарајућих односа које ови чланови регулишу. Док чл. 1137 регулише облигације давања, чл. 1147 и 1148 регулишу облигације чињења и уздржавања од чињења. По другом мишљењу, које заступа и писац и које он исцрпно образлаже, овакво једноставно разграничење се не може усвојити, јер у Француском грађанеком законику има облигација чињења и уздржавања од чињења као и облигација давања регулисаних и другим члановима, Питакье се не састоји у томе о каквој je облигацији реч, него како она мора бити извршена, а то je уствари питање одговорности, питање појма кривице у грађанском праву и питање градације кривице у грађаиском праву. Посматрајући кретање савремене судске праксе аутор констатује да појам кривице узмиче испред појма недозвољеног као неутралног социолошког појма. Ово међутим доводи до неочекиваних резултата, H. Sinay: Les conventions sur les pen-