Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

341

Овакав став наше теорије у многоме je сличан теорији француског права у погледу евентуалног умишљаја, иако се од овога у основи разликује. Док теорија француског права (Р; Дивал, цит. дело, 152—153) признаке оправданост овог облика долуса, али га не усваја из практичних разлога због тежине његове примене у пракси и бојазни да се услед овога не учине сличне погрешке као у немачком правосуђу, дотле га наша теорија потпуно усваја, али захтева најдоследнију и најстрожију примену његових услова. На овај начин биће онемогућено чињење погрешки са овим долусом као што je то некада било, а. тиме се и субјективна одговорност потпуно утврђује. Цео овај случај може се посматрати са још једне друге тачке глЈедања. Ако се анализирају одлуке оба суда, мож'е се добити утисак да je код ових постојала извесна сумња у погледу кривице оптуженога. Ово се лепо види из њиховог одмеравања казне. Тако, првостепени je суд, налгавши да постоји убиство из нехата из чл. 137 Кривичног законика, за исто одмерио 5 година строгог затвора. Кад се погледа овај члан, видеће се да je то законски максимум казне за ово дело. Објашњење зашто je овај суд одредио пуну казну оптуженоме, што иначе ретко бива у пракси с обзиром на постојаше олакшавајућих околности, може се наћи у томе да je по оцени суда тежина нехата била толика да je допирала до гьегове горње границе, Међутим, Врховни суд, налазећи да овде постоји убиство са евентуалним умишљајем из чл. 135, ст. 1, Кривичног законика, осуђује оптуженог свега са 7 година строгог затвора. У поређењу са осудом првостеиеног суда, а с обзиром на различите квалификације дела и тежину законом запрећене казне, ово je релативно незнатно повишегье изречене казне. Ова je знатно удалена од њеног законског максимума за дело из чл. 135, ст. 1, Кривичног законика који износи 20 година строгог затвора, а приближава се кьеговом минимуму који износи 5 година строгог затвора и који je исти као законски максимум казне за нехатно убиство из чл. 137 Кривичног законика. Ова благост осуде Врховног суда за овакво у основи тешко дело упадљиво пада у очи. Она се поред осталог може об јаснити извесном неизвесношћу у погледу постојања евентуалног умишљаја, односно оценом да се у конкретном случају тежина евентуалног умишљаја приближала граничној линији нехата. тако да се од овога незнатно разликује по својој тежини. Код оваквог стања ствари изгледа да су околности овога случаја биле такве природе да су могле да изазову закључак како у погледу умишљаја (евентуалног), тако и у погледу нехата (свесног). Због овога су свакако и настале различите одлуке ових судова. Овим je објашњиво зашто се не може спорити извесна оправданост разлога Врховног суда у прилог евентуалног умишљаја, као што се, с друге стране, не може ни прећи преко чињеница ко je говоре у прилог постојања нехата, како je то првостепени суд нашао. У овоме смислу одлука Врховног суда могла би се сматрати као правил-