Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

342

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на, нарочито имајући у виду висину гьене казне. Али ако се узме у обзир да овде постоји оправдана сумгьа у погледу једног или другог облика виности, онда je правилније поступити по начелу да у случају сумње треба одлучити блаже по оптуженог. По томе би се узело да овде постоји свесни нехат, jep je он блажи облик кривње по оптуженог него евентуални умишљај. У том смислу се изјапхњава и наша теорија наводећи: „Спорый гранични случајеви између евентуалног умишљаја и свесног нехата морају се увек сматрати свесним нехатом с обзиром да умишљај претставља тежу врсту виности“ (Н. Срзентић и др. А. Стајић: цит. дело, 315). На крају бисмо изнели један други начин решења овог случаја који би имао извесна преимућства над досад поменутим. По овоме би се узело да овде постоји тешка телесна повреда квалификована смрћу, зато што je умишљај учиниоца био уствари управљен. на телесну повреду, jep je он желео да истуче и премлати оштећеног, па je при овоме, услед његовог нехата, дошло до наступања. смрти. За основу се узима реално стање у погледу виности учиниоца која се састоји уствари из стицаја долуса и кулпе. Раније je у теорији Фојербах створио сличну конструкцију виности из стицаја умишљаја и нехата, познату под именом culpa dolo determinate, па je један део исте ставио под нехат, а други под dolus indeterminatus sen eventualis. Исто тако ce y француском праву, после ревизије закона из 1832, сматра да у случајевима кад из намераване телесне повреде произађе смрт, постоји умишљена телесна повреда која има. за последицу смрт чл. 309 Code pénal (Е. Garçon: Code pénal, Paris 1901 1906, t. 1, 674 N. 48 i 737 N. 3 и сл.). Дакле, телесна повреда квалификована последицом. Слично гледиште je заступљена и у нашој теорији (Н. Срзентић и др. A. Отајић: цит. дело, 312). За овакво решење у нашем праву може се наћи основа у чл. 8 Кривичног законика који предвиђа одговорност за случај кад из једног дела произиђе тежа последица од оне која редовно наступа. Једини недостатак овог решења био би у томе што je у конкретном случају смрт одмах наступила, те објективно није постојала телесна повреда из које je настала тежа последица. Но и ова замерка би отпала ако се узме да je у овом случају постојала особито тешка телесна повреда, услед које je доведен у опасност живот повређеног из чл. 141, ст. 2, Кривичног законика, па je због ове повреде као гьеяа непосредна последица и наступила била смрт оштећеног. С обзиром на ово, предложено решење би најверније одражавало право станье у погледу кривице. Сем тога оно би задовољило и захтеве казнене политике, jep се за случај телесне повреде квалификоване смрћу предвиђа казна по чл. 141, ст. 3, Кривичног законика у висини до 12 година строгог затвора, што претставльа далеко већи распон него што постоји у случају убиства из нехата, и сасвим задовољава по својој тежини ако се има у виду осуда Врховног суда.

Милош Радовановић