Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

350

АНАЛИ ПРАВНОГ Ф АКУЛ TET А

тим, он je пропустио да Манхајмовој социологији знања противстави друге теоретске покушаје из те области. Ако ништа друго, требало je то учинити бар са Паретовом теоријом резидуа и деривација која полази од супротних позиција, јер би било занимљиво упоредити резултате до којих су они дошли. Најзад, он je скоро занемарио још увек живу дискусију која се води око основних Манхајмових кондепција. Отуда се у уводу не помиње велики број научника који дискутују о Манхајмовим тезама (R. К. Merton, V. G. Hinshaw, К. Wolff, G. Gurvitch, P. Kahn, К. Popper, Н. Barth, да поменемо само нехе), па чак ни дела која имају за предмет Манхајмову социологију знања (например: Ј. Ј. Maquet: Sociologie de la connaissance: sa structure et ses rapports avec la philosophie. Etude critique des systèmes de K. Mannheim et de P. Sorokin. Louvain, 1949).

Милорад В. Симић

Jean Dabin: THÉORIE GÉNÉRALE DU DROIT. Bruxelles, E. Bruylant, 1944, V111—276 p, Основна идеја y Дабеновој теорији права јесте та да постоје позитивно право (droit juridique positif) и морално природно право (droit naturel moral) koje y крајњој линији обухвата морал уопште, али не и традпционално природно право правничко (droit naturel juridique). Отуда ce, према његовом мишљењу, може говорити само о односу морала и права, а не о односу природног и позитивное права. До појма позитивное права Дабен долази кроз појам друлпва. Но он сматра да за појаву овог права није довољно да постоји било какво друтптво-заједница (communauté), тј. обична солидарност, него да je нужно постојање специфичног друштвеног циља који изискује дисциплину неопходну ради свога остварења. То значи да у сваком друштву које одговара овом захтеву (véritable société) постоји могућност појаве позитивног права. Но да ли he то стварно бити случај зависи од признања најјачег друштва државе чије се позитивно право (jus publicum) може сматрати као право у пуном смислу и које Дабен дефинише као „скуп правила понашања издатих или бар потврђених од стране грађанског друштва (société civile) тј. државе санкцијом јавне принуде, да би се у односима међу льудима створио поредак који захтева циљ грађанског друштва“. Дакле, да би једно правило имало правни карактер, нужно je да je не само створено или потврђено него и санкционисано од стране државе, због чега и мора да садржи у себи елемент принуде. Овај елемент није за Дабена само услов ефикасности или вредности, него самог постојања права. Но ипак он признаје правни карактер и правилима стварно лишении санкдије у правом смислу речи, као например нормама међународног права, схватајући их као правне мада непотпуне. Разлог постојања позитивног права поред тзв. моралног природног, јесте према Дабену тај што позитивно право има цшь различит од циља морала, Тај циљ јесте тзв. „заједничко добро“ (bien commun) друштва, y случају државе, „јавно заједничко добро“ (bien commun public). Док цшь морала произилази из човекове природе и састоји се у гьеговом усавршавању, јавно добро, циљ позитивног права, претставља релативну појаву, зависну од разних услова географског, историског, психолошког и другог карактера. Но и поред своје релативности јавно добро треба, према Дабеновом ми[иљењу,