Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

351

са формалне стране да обухвати скуп таквих услова који би омогућили поредак и сигурност а тиме и Слободан развитак свачијих легитимних интереса, док би са материјалне стране обухватило најважније људске вредности: економске, физичке, моралне и друге. Међутим, иако je реч о јавном добру које има у виду друштвену ане појединачну корист, Дабен сматра да се тиме не крње индивидуална права него баш напротив потврђују, јер су се људи пре света удружили у државу баш ради заштите својих индивидуалних интереса, а сем тога, из онога што je зло за појединце не може настати опште добро. Из релативног карактера јавног добра произилази и то да позитивно право, као инструмент за његово остварење, исто тако може бита само релативно; не постоји вечито правничко природно право, него само позитивно правничко право, променљиво и конструисано. Дабен уопште одбацује појам „датог“ из позитивног права. За њега je оно у целини конструисано, дело тзв. „raison prudentielle“, дакле подложно рационалном просуђивашу. Задатак правника, стваралаца права, и састоји се према Дабену у томе што he међу прописима тзв. моралног природног права, што у крајњој линији зыачи морала уопште, одабрати она која су најпогоднија за остварење јавног добра а технички примешьива. Међу прописима ове врете највише се истиче морални пропис правде која „има за објект право друтога“. Она сачињава у извесном смислу природну материју правног система пре свега због тога што je њено поштовање најбоља гарантија слоге као битног елемента јавног добра, а затим због свог карактера објективности и изнудљивости. Из свега овога произилази да су битни елементи Дабенове доктрине постојање моралног природног права које посредством појма правде прелази у позитивно право. Ова адаптација се врши пре свега, као што смо већ напоменули, рационалним просуђивањем, а затим посебним методом тзв. „правним природним методом“ (méthode juridique naturelle) за који Дабен сматра да се намеће правнику на нужан, апсолутан начин у виду сталних и непромешьивих принципа. Уколико смо га добро разумели, он исти овај појам помигье на другом месту као „политично природно право“ (droit naturel politique) зависло од моралног права, jep морал обухвата све области човечанског, али које je, са своје стране, као принцип полазна тачка у изградњи система инстатуција и правила којима се регулишу човекови спол>ни акта. Као што смо из изложенога видели, Дабен, иако схвата право у суштини позитивистички, труди се да моралу да пресудан утидај на његово формираьье и тиме прелази у облает идеалистичке католичке филозофије, неправильно схватајући однос права и државе као и характер саме државе. Он најпре јасно увиђа да je држава најјача политачка сила у друштву која стварно формира и одржава право, али уместо да у овој види апарат за класну принуду, стојећи под утицајем томистичких схватања, односно Оријуа, све више подвлачи да je држава по својој суштини најсавршенија и најеминентнија институција која je позвана да на искључив начин правом штате заједнички интерес свих поданика. Схоластична тенденција се нарочито појачава у Дабеновој теории права кад покушава да овоме одреди цил>. Он je исправно схватао да je право један променљив, релагиван историски феномен, у целини конструисан, али греши у схватању његовог циља. Уместо да га види у очувашу начина производите једне класе, Дабен га види сасвим обратно у очувању заједничког општег добра, која формула (општег добра) je веома подесна за разиа идеалистичка објашњења правног феномена. Мада се гьоме даје предност колек-