Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

466

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ва или не закљ ученье правног посла, треба истакнути да су уговором који су закључиле везане само уговорне стране. Свака од њих може захтевати одобрење, ако хоће и ,ако има интереса да га захтева. Ако га једна страна не захтева, друга je страна не може на то натерати, али зато може сама тражити одобрение. Све док ни једна страна не затражи одобрение, односно док државни орган не донесе решенье о молби којом се тражи одобрене, посао виси и тако станье траје све док се не добије било какво решенье, позитивно или негативно. Зато се гледиште изражено у решену Врховног суда HP Македоније „да суд треба да тражи одобрене од надлежног органа“ не може прихватити из разлога: прво, суд није дужан да се брине о посебним интересима ни једне од страна нити да штити нихове посебне интересе; друго, тражење одобрења није обавеза ни једне уговорне стране, него само могућност обеју страна скупа, или сваке посебно; уговорив стране могу, ако се у томе сложе, и одустати од уговора; и треће, ако једна утоворна страна, не тражи одобрење она тиме ништа не избегана, јер није ни обавезна да одобрење тражи, a другој страни ништа не стоји на путу да га сама тражи. 5. Постављено je питање да ли одбијањем одобрења од стране надлежног државног органа уговор престаје сасвим или би се накладно добијеним одобрением од истог органа могао оснажити уговор за које je одобрене већ једном одбијено. (В. у напомени 1, под г, Д и ђ.) Нама одговор на ово питане изгледа несумњив. Ако су стране тражиле одобрене и оно je било одбијено, онда услов није наступио, a дејство отпадања одложног услова јесте статье као да уговора није ни било, уговор je збрисан и ишчезао, а све што je учинено, ако je учинено у међувремену, учинено je без основа. Разуме се, свака страна може и против воље друге стране уложити жалбу против решена којим се одбија одобрена, али после неуспеха жалбе, сваки правый однос међу странама дефинитивно je престао. Од подношена жалбе против одбијана одобрена треба разликовати подношене нове молбе истом органу који je издаване првог одобрена одбио. Правки посао за који није дато одобрене правно je нестао као да га није ни било. Уговорне стране нису више ни у каквој уговорној обавези. Зато се ни једна страна, па ни обе скупа, не могу више позивати на тај уговор, јер нега више нема. Оне могу само закльучити нови уговор и за овај нови уговор тражити поново одобрене од државног органа. Кад би било друкчије, неизвесност о односим'а страна трајала би неодређено, јер би се тражене одобрена могло понављати и образлагати увек новим разлозима који нису лостојали у време закључена уговора.

Михаила Ступар