Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ Година III Јули —Септембар 1955 Броj 3

ТРОМЕСЕЧНИ ЧАСОПИС ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

РАСПРАВЉАЊЕ ЗАОСТАВШТИНЕ

Тумачење неких одредаба Закона о наслеђивању и расправљању заоставштине I По нашем новом Закону о кдслеђивању од 25 априла 1955, заоставштина умрлог лицапрелази по сили закона на ньегове наследнике у тренутку његове смрти (чл. 135). Другим речима,“ лица позвана на наслеђе постају наследници са тренутком смрти оставиоца. Према томе, нема никакве сумше да je нови закон прихватио у овом погледу принцип сасвим супротан установи тзв. лежећег наследотва. Овај принцип садржан je не само у француском, него и у неким релативно новим грађанским законицима, као што су немачки (§ 1942 Bürgerliches Gesetzbuch), швајцарски (art. 537 и 560 Code Civil) и совјетски (1). Прелаз заоставштине на наследнике од тренутка смрти оставиоца повлачи, пре свега, ту последицу да су наследници овлашћени да од тога тренутка, дакле и пре давања наследничке изјаве, располажу заоставштином. Приметимо одмах да располагање има ту последицу да се наследник који je заоставштином располагао не може више одрећи наслеђа (чл. 138). Од тренутка смрти оставиоца, дакле, наследници постају субјекти права и обавеза оставиочевих, они су странка у спору из односа које je засновао оставилац. Питање како ће се поступити у случају кад треба покренути сдор против или од стране наследника који нису познати, добило je одговор у чл. 134, ст. 1, новог закона. Текст ове одредбе може ипак да остави сумње, ни je сасвим јасно ко ће У таквом спору бити странка; непознати наследници ко je заступа привремени старалац, или сам привремени старалац са дејством према наследницима. Прво схватање има ту незгодну страну да се спор води против непознатог (па евентуално и непостојећег) лица. Друто охватање, опет, значи да парницу води лице које није странка

(1) По совјетском праву истакнути принцип важи само за присутне наследнике, тј. такве који се налазе у месту отварања наследства, чл. 42а Грађанског кодекса, Агарков —Генкин: Совј. грађ. право, књ. 11. стр. 401.