Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

258

у матери јалноправном односу (2). Нама изгледа да 6и требало прихватити дрво тумачење. Принцип по коме заоставштина прелази на наследнике у тренутку смрти оставиоца, повлачи још једну значајну последицу по којој се нови закон разликује од предратног права. У чл. 218, ст. 3, (чл. 220, ст. 3) новог закона предвиђено je да ће суд о наследном праву заинтересованих лица одлучити прела подацима којима ра.сполаже, ако та лица не дођу на рочиште за расправљање заоставштине, или ако до завршетка, поступка не дају изјаву да ли се наслеђа примају или га ф одричу. То .практично значи да he суд једно заинтересовано лице решењем о наслеђивању прогласити за наследника, ако ово његово својство проистиче из података смртовнице или из других података којима суд располаже, мада се то лице у току целог поступка држало пасивно. Овакво решење овог питања нужно проистиче из напред наведеног принципа: претпоставља се да je лице које je позвано на наслеђе, пошто je достало наследник у тренутку смрти оставиоца, то својство и задржало, ако га се није одрекло у поступку расправљања заоставштине. Сасвим супротно решење садржавало je наше предратно право. У Закону о ванпарничном поступку постојала je одредба (§ 93) по којој се заоставштина имала расправити не узимајући у обзир наследно право оних заинтересованих лица која на рочиште за расправу заоставштине нису дошла нити су благовремено дала изјаву да ср наслеђа примају. Другим речима, узимало се да наследници који нису дали наследничке изјаве не постоје и заоставштина се расправляла са оним наследницима који су je прихватили. Оваква одредба одговарала je концепцији у којој лице позвано на наслеђе постаје наследник тек са даном изјаве о прихватању заоставштине, а не већ са даном отварања наслеђа. У основи оваквог уређења налазило се. дакле, схватање о лежећем наследству, владајуће охватање у науци и пракси која je полазила од Аустриског грађанског законика. Иако, као што смр напред видели, даваше изјаве о прихватагьу заоставштине нема у нашем данашњем наследном праву онај значај који je имало по предратном, ипак je давање такве изјаве цредвиђено у Закону о наслеђивању. Разлог за ово лежи, по нашем мишљењу, у томе што овај закон предвиђа, као и наше предратно право, установу расправљања заоставштине (3), а свако расдравляше (парнично или вацпарнично) захт.ева да се заинтересованим лицимэ пружи могућност да се о свои праву изјасне. У немачком к швајцарском праву заинтересовано лице се не позива да даје изјаву о прихватању наслеђа или о одрицашу од њега. У тим правима предвиђен je рок до кога се наследник може одрећи заоставштине. У првом од ова два права тај рок износи шест недеља

(2) Тзв. Prozesstandschalt у аустриском праву. Један пример je био преузимање прекинуте парнице од стране управитеља стечајне масе, по чл. 6 предратног Стечајног закона.

(3) Уз резерву садржану у чл. 216.