Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

425

во не одражава једну теориски јасну и рашчишћену ситуацију. To je уцраво и његова слабост и разлрг што ни no ком питању није могао да да нов прилог решењу проблема. Тако, например, проф. Ајзнер тврди y свом чланку да je социјалистичка 'својина имовинско право, да „има карактер грађанскодравне установе“ (стр. 202). У извесном смислу и изражају она je заиста и грађанско право, На томе сам управо ja инсистирао y својим радовима. Али, да ли су, например, грађанско право овлашћења државе и политичко-тердторијалних јединица на „општенародној имовини y општој употреби“ (чл. 15, ст. 3, Закона о народним одборима, чл. 2 Закона о промету земл>ишта и зграда); да ли je обавеза дривредних предузећа да плаћају камате на основна средства грађанскоправна обавеза; да ли предаја основних средстава предузећа које ce ликвидира народном одбору (чл. 21 и 66 Уредбе о престанку предузећа и радњи) и рашолагање народног рдбора основним средствима (например ст. 3, чл. 17 Уредбе о управљању основним средствима привредних организација) спада y грађанско драво? Ja сам насумце узео ове примере, a мотао бих узети читаву лиету. A извесно je, ипак, да су овде y питању односи из социјалистичке својине. Није онда ни чудно што проф. Ајзнер долази до великих противречности. Например, на стр. 206 каже; „... друштвени органи (привредне организације или политичко-територијалнб јединице), када на основу свога права управљања склапају правне послове y своје име, тиме истодобно претстављају друштвену заједницу као да би те послове склапали y њено име.“ To ми као правнику који ce бави позитивним правом никако није јасно. Како бисмо језиком позитивног права описали израз „као да би те послове склапали y њено име“? Јасно ми je да. неко закл>учује посао y своје име, ангажујући своју имовину. Јасно ми je и то да неко као заступник закључује посао y туђе име, анДажујући туђу имовину. Али кад проф. Ајзнер предлаже тако оригиналну правну установу где ce посао истовремено закључује и y туђе и y своје име, онда му je дужност да ту установу покаже, опише, анализира. Полазећи из тако нејасних и неанализираних тврдњи морао je доћи до ставова (стр. 206, 207) да je, например, иемогућа виндикациона тужба међу друштвеним органима као носиоцима права управљања, али ипак je могућа државинска (лоседовна) тужба. Како je могуће да неко има посесорну тужбу a да нема петиторну поврдом неког свог права? He улазећи y друге противречности, учинио бих само једну методолошку примедбу. И проф. Ајзнер y најмању руку површно цитира ставове које напада. Например, приписује ми тврдњу да су својина и имови!ва исто <стр. 204, прим. бр. 14). Разуме ce, кад то неко прочита доћиће ( до уверења да je то бесмислица. Али ja то нисам никада рекао, него сам рекао то да својина и имовина економски, ne u правно, претставл>ају присвајање исте ства-