Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

438

АНАЛИ riPAÖHOr ФАКУЛТН^А

решења o грађанскоправној одговорности y случају лекарских аперација утлавном могу усвојити и кад ce тгостави питање кривичне одговорности. I. По питању који je правни основ за искључење кажњивости код лекарских операција постоји више теорија, али ce све оне могу свести y две групе. У прву групу би дошле теорије које приндип о некажњивости телесних повреда које су извршене са пристанком повређеног примешују и код лекарских onespaiptja (Iј. Ове теорије уствари изједначују тела проузроковане лекарским операцијама са сваком друтом повредом која има обележја кривичног дела телесне повреде. И као што пристанак _повређеног, по ггравилу, искључује противправност телесних повреда, тако ггсто дејство има и пристанак болесника код лекарских oneрација. Према томе, ако je болесник пристао на операцију која je извршена по ггравклима лекароке вештине, лекар неће одговарати за кривично дело телесне гговреде, јер je услед пристанка повређеног искључена противправност дела. Обратно, ако лекар изврихи операцију за коју није дат пристанак, одговараће за телесну повреду (наравно ако постоје и други услови за кривичну одговорност), без обзира што je операција била потребна, што je извршена по правилима лекарске вештине и што je успела. Једини изузетак од одговорносш су хитне операције кад ce пристанак није могао добити, например, због тога што je болесник доведен y несвесном стању. У таквом случају постојање крајше нужде искључује кажњивост. Друга група теорија полази оз извесних особености лекарских операција које их разликују од обичних телесних повреда, и ту тражи основ за њихову некажњивост. Има више таквих теорија. од којих су најзначајније оне које y циљу лекарских операција виде основ за њихову некажшивост и теорије које лекарске операције оправдавају интересам појединаца(2). Према теоријама о циљу .операција(З) ради спровођења и унапређења своје здравствене иолитике држава организује и помаже вршење лекарске службе. Пошто ce лекарске операције, као и свака друга лекарска помоћ, врше y једном.од државе признатом циљу, оне су због тога дозвољене и нису кажњиве(4).

(1) В. Др. Т. Живановић: Основи кривичног права, 1935, стр. 246 и сл. (2) У француској доктрини највише ce заступа теорија о позивном праву лекара. У општем интересу држава помаже и унапређује лекарску функцију и због тога радње које лекар предузима y вршењу свог позива дозвољене су и не повлаче кривичну одговорност. В. Р. Garraud Lacoste: Rôle de la volonté du médecin et du Revue générale du droit, 1926. стр. 201. Louis Lambert (Cours da droit pénal spécial, Lyon, 1950, стр. 121) сматра да „диплома коју он (хирург) добија јесте истовремено н дозвола на вршеље операција“. Теорију позивног права y немачкој литератури заступа и Schwarz: Strafgetzbuch. Berlin. 1951, стр. 378 и сл. (3) За швајдарску доктрнну Thormann und Overbeck: Das Schweizerische Strafgesetzbuch 1940, стр. 138. B. и Liszt: Lehrbuch des deutschen Strafrechts, Berlin, 1908, стр. 153. (4) У ОВОМ смислу и H. Срзентић и др, Александар Стајић: Кривично право, 1953, стр. 221. В. и Dr. Stanko Frank: Teorija kaznenog prava. 1955. c'tp. 132 u сл.