Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

444

АНАЛИ ОТАВНОГ ФАКУЛТЕТА

операцију. Овакво овлашћење ce правда тиме што ce претпоставља да гтостоји прећутни пристанак болесника или што ce узима да лекар поступа као negotiorum gestor или најчеигће да лекар поступа y крајњој нужди. Ово последње глеЈДиште треба прихватити и за наше право, јер одредба чл. 12 Кривичног законика о крајњој нужди дозвољава такво тумачеше. Много теже je репшти питање оправдања y случају проширења операдије без пристаика болесника. Ту he ce често догодити да ce лекар не може правдати крајњом нуждом. Постоји само потреба и целисходност да ce једном започето оперисате не обуставља, али ће ређе постојати елемент опасности која ce није могла избећи a која je најважнији услов за оггравдање крајњом нуждом (15). Вав ових случајева, операције извршене без пристанка &о----лескика или ггротив његове изрично изјављене вол>е кажњиве су, нарочито кад ce болесник изрично успротивио операдији (16). IV. Најзад, потребно je размотрити питање форме y којој треба да буде изјавЈвен пристанак, садржине пристанка и давање пристаика од стране законских заступника. Пристанак тгреба да буде јасан и пацијенд кад даје пристанак мора бити свестан каква ce операција ггредузима и какве су њене последице. Није довољно да лекар само обавести пацијента да he над њим извршити извесну операцију, он га мора упозорити и на опасности које повлачи таква операција, јер садржина пристанка није само y давању одобрења на материјални акт операдије, већ и на последице које она са собом довлачи (17). Али то, с друге стране, не зиачи да je лекар дужан да ce упушта у' све детаље које боле-

(15) Према енглеској и француској судској пракси, лекар не треба да врши операцију без пристанка болесника, али ако je операцију започео он je једини позван да оцени према својој савести и правилима лекареке вештине до које границе треба да поступа y интересу пацнјента (Garraud Lacoste: op. cit., стр. 137). У једном случају из француске праксе хирург je no пристанку болесника требало да га оперише од чира y стомаку. У току операције установио je да je y питању рак и нзвршио je операцију без прнстанка, али je болесннк умро. Апелациони суд y Паризу одбио je захтев за накнаду штете налазећи да y оваквом случају лекар није био дужан да тражи пристанак, У другом случају, међутим. суд y Angers-y досудио je накнаду штете болеснику који je био дао пристанак да му ce уклони фрактура на нози, али му je лекар ампутирао ногу јер je y току операције нашао да je претходна дијагноза била погрешна и да je потребна ампутација (Lambert: op. cit., стр. 122). (16) Према Белингу, операција извршена упркос протнвљењу болесВика није противправна ако би иначе смрт неизбежно наступила. Јер, ако неко хоће да умре, његова воља није меродавна за друге. Има писаца који иду још и дал>е па сматрају да ce против воље болесника може предузети лечење и кад постоји само опасност по шегово здравље. Hugueney (op. cit., стр. 99) сматра да пристанак болесника ннје уопште потребан ако je лекар овлашћен на вршење операција на основу позитивног права. Насупрот томе, Kerr (Forensic Medicine, London, 1946, стр. 83) наводи случај из енглеске праксе где je лекар и поред изричног противл.ења болесника извршио операцију да 6и му спасао жнвот, na je од грађанског суда осуђен на накнаду штете. (17) Француска судска пракса тражи да ce y случају операције које пису неопходне али повлаче велики ризик, болеснику изложе детаљнпје евентуалне последице (Garraud Lacoste: op. cit., стр' 144). У једној пресуди лионсхог суда из 1954 наводи ce да хирург није извршио своју уговорну обавезу кад болесници ннје нзнео ризик коме ce она нормално излаже код такве операције (Recueil Dalloz од 29. јануара 1955). О правној садржини прпстанка в. Е. Schmidt: Schlägermensur und Strafrecht, Juristenzeitung, бр. 12/1954, стр. 372.