Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

130

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Важно je, да Јелинек истине политично, а не правно поријекло појма суверености. Другим ријечима, он сматра да je том појму извор у друштвеним односима. Суштини оваквога схваћања нема што да се приговори, Својство власти, које je изражено у каснијем појму суверености, као конкретна чињеница у друштвеном животу долази до изражаја само у политичном односу између носилаца такве власти, која je врховна, независна, и неограничена. Свако посегнуће на суверену власт или на њезин предмет одбија се силом, тј. политичким средствима. Како je то Јелинек исправно запазио, хисторија држава у Средњем вијеку пуна je таквих примјера. Али Јелинек није ишао корак даље те није досљедно примјенио ову своју исоравну мисао, да поријекло појмова ваља тражити у конкретној стварности, Он je анализирао хисторију појмова суверености, а пролустио je да истакне да ли je сувереност, схваћена као одређено својство власти, постојала и прије него што je сам тај појам био дефиниран. На тај je начин Јелинек, као уосталом и већина осталих ггисада, који су се бавили тим проблемой (6), идентифицирао појам суверености са друштвеном чињенмцом суверености. Као конкретна појава у збивању својство суверености je постојало и прије него што су je л»уди дефинирали онако исто као што су козмичке зраке и друге елементарне честице материје као електрони, прогони, итд. постојали без обзира на то да људи до XX стољећа уопће нису имали појма о шима. Уосталом већ je сјевероамерички социолог F. Giddings пред вше од педесет година истаинуо,_ да с обзиром на сувереност ваља разликовати двије разне друштвене појаве. Прва je од њих сама сувереност као конкретна чињеница у друштвеном ' животу. А посве су друга појава предоџбе, ко je људи у различитим хисторијским епохама праве о ономе, што за ших претставља сувереност. 11. Када се истражује хисторијски развитак појма суверености, онда се, прије снега, може установити, да je Јелинек отстутшо од своје методе, када се осврнуо на Аристотелево схваћање о аутаркији, као о битној особини државе. Тако допушта, да Аристотел тражи за своју идеалну државу „стварну независност према вани“, он ипак дритовара појму аутархије „да није нравна, већ етичка категорија“ (7). Притом он у првом реду не запажа да je сам раније истакнуо како je сувереност најприје политичка категорија, и како она тек касније постаје правнз-ш појмом. Стога je тај Јелинеков приговор заправо паралогизам, који му je онемогућко да запази, како je код Аристотела појам аутархије првенствено политички и садржи у себи, макар нису издиференциране, и оне особине, које обухваћамо у појму суверености. Иначе не би било мотуће разумјети зашто Аристотелов учитељ, Плате®,

(6) У томе има изузетака, као што су наир. Ђ. Тасић, L. Dugult и H. Kelsen, о којима ће даље бита ријеч.

(7) Нав. дЈ., стр, 436.