Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

132

них држава, доводи до тота, да je свака од тих моћи имала својега посебнога носиода. Али на крају Средњега вијека у друштвеним односима Западне и Средне Европе појављује се један нови фактор. Због своје све веће друштвене важности грађанство je све више тражило да му се призна такав положај у облику учешћа у власти. А то учешће није могло доћи до изражаја у тадашњим облицима владавине, изузевши Италију. Већ код Марсилија из Падове у XIV стољећу показује се утјецај овога фактора. Основни je његов појам закон као израз потпуно незавионе заједнице држављана, која активно учествује у друштвеном животу. То није више природно право римских и византиских. правника, саставл,ача Јустинијанова Corpus iuris-a, нити божанско право средњевјековних сколастика. У Марсилијеву ce схваћану показује, да папинска власт губи своје позиције, што се огледа y схваћању француских правника, да je та власт „verbalis“, док je њихова, тј. краљевска власт „realis“. И у тако схваћенбј стварности почиње добивати своју формуладију и друга, не мане стварна снага у друштвеном животу тежне грађанствз за влашћу. Али je код Марсилија већ набачена једна разлика, која ће доћи до изражаја у даљем развитку схваћана о власти у држави. Марсилије прави основну разлику између законодавне власти и извршне као овлаштења за континуирану акцију. Прва припада цјелокупности држављана, док je друго овлаштење подвргнуто законодавној власти, иако она припада владарима. Према томе, Марсилије je краљевску власт изводио из законодавне власти, а што je још важније, он je сваком од њих инвестирао посебног субјекта, тако да су им различити носиоци. Врховна je власт она, којој je носилац народ, а од ње изведена извршна, коју врши владар на темељу одређених овласти. Схваћање о суверености налази се већ код Макиавелија. Пред више од сто година. U. Foscolo запазио je, да из читава његгва главна дјела Л principe избија жел>а за независношћу Италије, коју би ваљало ослободити „од црквених диктатора и окрутних узурпатора, који исисавају читаву Италију“ (12). Иако Макиавели није изричито дефгширао и разрадио појам врховне, независне и неограничене власти, без ње он себи не може замислити државу својега кнеза. У много се већој мјери Макиавели бавио носиоцем те власти. Кнез би био носилац суверене власти. Он аутократски кроји правду у својој држави, како би je учврстио те дао миран и сређен живот својим поданицима. Истина, његови поданици немају никаква удјела код (вролетьа власти. Али кнез, ударајућгг смјернице својој активности, везая je обзирима на благостање својих подаяика, тј. „народа“.

(12) Machiavelll: Il principe, Roma-(Milano, 1930, стр. 377.