Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

134

И у својем je схваћашу суверености Боден испочетка изразио ту основу и једину њезику особину. Она ce састоји y негацији било које друге власти, која би била виша од оне, којој припада то својство суверености. Боденова формуладија на први поглед није ништа друто него парафраза горе наведенога схваћања из XIV стољећа: „ Diximus iura maiestatis eum habere qui postt deum immortalern subditus sit nerruini" (17). Ипак та парафраза садржи важну раз лику зато, што се у њој говори о „iura maiestatis тј. о правима,, која заједно сачињавају оно, што се схваћа под појмом власти, и која je Боден навео као позитивни садржај суверености (18). Из тога излази, да за Бодена сувереност има такођер позитиван садржај. То би била државна власт с одређеним својствима врховности, независности и неограничености, коју врши владар, Јелинек и Каре де Малбер иду предалеко, када окривљују Бодена за збрку у појму суверености (19). Никакве збрке није било, jep je такво схваћање; одговарало друтптвеним потребама у Француској у почецима просвијетљенога апсолутизма. На другом се екстрему яалазио Нијемац Алтусиус, који je заступао гледиште, да „ius maiestatis “ нипошто није највиша власт,. jep je божја од ње виша и да то „право“ припада само народној. заједници. Његов je носилац само представник те заједнице, ко ja jy може опозвати (20). Алтусиус и остали монархомаси формулирали су тада напредно гледиште грађанства, које се бори за врховну власт у држави, jep од ње очекује све већу слободу у економским односима. Стога код Алтусиуса je однос јасан власт припада народу, а владар je само његов прегставник, дрема којему припада ius resistendi, ако би злоупотребио своје овласти. Све je јасно нити je суверена власт народа највиша, jep има виших од ше, нити се владар налази над народом. У средини између те двије крајности хтјели би се наћи застјшници теорије о двострукој суверености (21), који су тврдили да постоји maiestas personalis, која припада владару, и maiestas realis народа. Дакако, тај покушај да се сувереност дефинира с обзиром на садржај њезиних овлаштења, која би припадала разним носиоцима, морао je довести до цијепања у редовима тога смјера. Стога се Besold прближава Бодену и Хобзу зато, што сматра да највиша власт идак припада владару, док Паурмајстер улази у редове монар-

(17) Нав. дј. књ. 1., погл. IX., стр. 169.

(18) Као горе, стр. 143 и сл. То су право издавагьа закона, рата и мира, право именовања највиших функционера, право судовања, право на покорност, право поьотловагьа, право ковата новца и право опорезивања.

(19) С обзиром на то не погађа цшь Сауерова опаска упућена Јелинеку, да није точна шегова тврдња, да је појам сувереност код Бодена самонегативан. Јелинек (нав. д)., стр. 454 и 461) истине позитиван садржаЈ у Боденову схваћашу. (20) О. Gierke: Johannes Althusius und die Entwicklung der naturrechtllcjren Staatstheorien, Breslau, 1913, стр. 26 и 28. (21) Hanp., Ch. Besold: De Majestate in généré eiusque juribus specialibus,. Strassbourg. 1625; T. Paurmeister: De lurisdictlone Imperii Romani Übrl 11. Hannover, 1608.