Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НЕКИ АСПЕКТИ ПРОБЛЕМА СУВЕРЕНОСТИ

139

Досада се тај проблем рјешавао са правнога становишта, иако зато нису постојали увјети. Ни са хисторијско матери јалистичкога гледишта ни са искључиво догматскога сувереност није правни подам, без обзира да ли се схвати као својство јавне власти, или као саму власт (40). Чшьеница власти једна je социологијска чињеница (41), а не правна. Свака револуција претставља побједу протуправяих сната против правнога поретка (42), тј. социологи)ских чињеница у ужем смислу над правним чињеницама. Те су социологи) ске чињенице по правилу разни облици, у кодима се политична сила експлоатираних класа сукобљава са државном принудом, кода брани правни передан. И сви бродни примјери револуцида потврђују, да им je yenjex био оситуран само у случају кад би се политична сила устаника, која заступа интересе њихове класе, показала јачом од права, заштићена државним апаратом (43). Послије револуције нова власт прави селекцију међу правним прописима, које je затекла, изричито или прећутно санкционгфајући оне, који нису противни аезиыим цшьевима, и издаде нове норме. Тако настаје правни передан нове власти као посљедица њезина насилнога потхвата. Као сводство државне власти сувереност je социологкјска чињеница, коју су правни системи прихватили, али je нису дефиНирали са правнога гледишта. Већ je Боден истакнуо, да нитко од филозофа ни од правника није дао дефиницију суверености и да je се не може одредити законима. То одговара његову схваћан>у, да сувереност долази до изражаја најпре у законодавним функцијама. С друге стране, нема једне norma agendi, кода би одредила. што je сувереност (44) са свим правима и овластима које извиру из те норме, и који би тако претставллли facultas agendi. Према томе,.

(40) Сувереност није појам идентичен са државном влашћу зато, што у друштвеној стварности има много примјера државне власти, које нису суверене. У свакој земљи под протекторатом њезнна власт нема суверени карактер. To je случај, у Тунису, Мароку, Султанату Занзибару итд. Стога, ако ce уопће може говорити о суверености онда ваља имати у виду да ce увијек ради о својству власти неке одређене државе. <ll ' Ћ Т « С,- С,, -гл T-wn п тППI»I»ТГЛ TTATIttf п ТТПГТЛЗТйТГО Р ТО О _

(41) Мислим, да би била на мјесту једна терминелошка напомена. Свака појава у друштвеном животу представља једну социологијску чињеницу. У оквиру тих социологи] ских чињеница раз лику јемо економске, полигичке, правке, психолошке, моралне, ‘културне итд. појаве, које са научнога гледишта сврставамо у те посебне категорије, Такођер се служим термином социо логијски у ужем смислу, када je потребно обухватити све оне друштвеие односе, ко je држава не нормира. правним прописима, и када je потребно супротставити их правним чињеницама у друштвеном животу.

(42) То je коначно увидио и сам Келсен (Општа теорија државе и права, етр. 123) те je на тај начин признао да су ипак друштвене, тј. социологијске појаве оне, које изазивљу постанак „основне норме“, те je тиме довео у питагье логичност читаве своје конструкције.

(43) Доста je споменути као примјер грађански рат у Енглеској 1640 1649; затим у Француској хисторијски развитак револуције од год, 1789 даље и устанке год. 1830 и 1848; у Русији Октобарску револуцију и грађански рат од 1917 —1920; нашу Народну револуцију. Међу неуспјехе револуционарних покрета, у којима се право, захваљујући државној принуди, показало јаче, доста je споменути Париску комуну 1871 и покушај револуције у Русији 1905.

(44) Назив суверена, којим се у уставима дефинира држава, не садржи правну одредбу тога појма.