Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕДАЈУ

151

оца због повреде кривичног законика истовремено претставља и жалбу због одлуке о казни и слично). Да бисмо лакше дошли до одговара на поставлена питаньа потребно je да претходно размотримо слиједеће: појам стјецаја кривичног дјела у нашем Кривичном законику; питање материјалне правоснажности пресуде, те о овлаштењима друтостепеног суда. I. Појам стјецаја кривичног дјела у нашем Кривичном законику Наш Кривични законик у члану 46, ст. 1, разликује двије врсте стјецаја кривичног дјела; идеални и реални. Према дефиницији садржаној у споменутом члану идеални стјецај кривичног дјела постони „ако je учинилац једном радгьом учинио више кривичних дјела.“ Реални стјецај постоји снда „ако je учинилац са више радши учинио више кривичних дјела о којима ни je донесена пресуда“. Пегим прописок регулирано je иэрицаше казни з® кривична дјела у стјецају на јединствен начин. Без обзира да ли се ради о кривичним дјелима извршених у реалном или идеалном стјецају, изридање казне врши се на начин што ће „суд претходно утврдити казне за свако кривично дјело, па ће у погледу изрицагьа (1) главке казне поступит.. .“ на један од начина предвиђених у чл. 46, ст. 1 односно 3, т. I—4,1 —4, Кривичног законика. У погледу изрицања споредних казни поступити he се на начин предвиђен у чл. 46, ст. 2 односно 3, Кривичног законика. (1) Као критериј по коме се врши разликовање идеалног односно реалног стјецаја Кривични законик узима радњу окривљеног. Кад je до извршеша више кривичних дјела дошло једном радњом, тј. кад je једна радња имала за посљедицу више кривичних дјела постоји идеални-, а ако je са више одвојених јрадња извршено више самссталних кривичних дјела ради се у реалном стјецају (чл. 46, ст. 1, Кривичног законика). Пако сперира појмом радње Кривични законик није дао дефиницију тога појма, није одредио његов садржај. Појам радње треба узети у ужем смислу. Радња окривљеног треба да je правно релевантна и да претставља један од објективних елемената потребних за остварење бића кривичног дјела, у који појам улази и проузроковање забране посљедице. Сама радња (пропуштање) за себе, без оствареша одређене законом забрааене досл>едице по правилу не претсташьа кривично дјело о сим у оном случају кад je предвиђена кажшивост за покушај. С друге стране, за остварење бића кривичног дјела треба да постоји и субјективни елемент: кривична одговорност његовог извр-шиоца. Према томе у појму радвье (пропушташа односно нечињења) ушьучено

(1) Умјесто термина „изречене казне“ држимо да би боље одговарао назив јединствене казне који je већ y теорији стекао одређено мјесто. Тиме би се на адекватнији начин изразила разлика између јединствене „изречене“ и појединачно утврђених казни и постигао склад са стварним стањем. Појединачно утврђене казне већ тиме што улазе у диспозитив пресуде (по чл. 335, ст. 5, Закона о кривичном поступку) постају стварно „изречене“.