Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

152

je како остварење одређене посљедице у вањском свкјету, тако и чињеница да ce ова радња и њене посљедице имају приписати свијесној дјелатности, вољи одређене особе. Тек уколико je таквом радњом, дакле комплексним дјеловањем остварена нека одређена посљедица, може се говорили о дјелу које je под одређеним условима за кривично право релевантно. Према томе потребно je да радња претставља вољни акт, услијед чега je неопходно постојање узрочне везе између акта воље и посљедице као промјене у вањском свијету (2). Тиме улазимо са појмом радње у подручју виности субјекта, која ce претпоставља, ако се ради о радњи која je правно релевантна у кривичном праву. Без тога, без постојања свијести о значају преузете радгье или пропуштања, дакле вољног акта, тепгко се може утврдити постојање умшшваја или нехата код одређеног кривичног дјела које je резултат, посиьедица једне или више радгьа. Овдје имамо у виду само 'оне радње које су правно релевантне за остварегье бића одређенот кривичног дјела. За појам стјецаја дотребно je далье да се ради о више крививших дјела, која су резултат умшшваја. кажњивог нехата (у смислу чл. 7, ст. 4, Кривичног законика) или кажгьивог покушаја (чл. 16, ст. 1, Кривичног законика). Нема стјецаја између кривичног дјела и прекршаја, као што га нема ни између умкгшьеног кривичног дјела, кажгьивог нехата и покушаја с једне и некажњивих нехата и покушаја с друге стране. Да би се радило о стјецају претпоставка je да се увјек ради о кривичним дјелима, Ранија дефиниција стјецаја садржана у чл. 66 бив. Кривичног законика (ошити део) од 1947 узимала je за критериј дојам дјела. Тако се о идеалном стјецају радило у кад се „у дјелу стичу обил.ежја више кривичних дјела“. Реални стјецај постојас je „ако учинилац изврши више кривичних дјела по којима није донесена пресуда“. Бивши јутословенски Кривични законик од 1929 полазио je такође од појма дјела као основног критерија по коме врши разликовање појединих врсти стјецаја. Тако je идеални стјецај био дефиниран: „ако се једним дјелом повриједи више законских прогшса или више пута један исти законски пропис“ (§ 61, ст. 1, бив. Кривичног законика). Ни једна од ових дефинт-шија не може нас потпуно задовољити. Појам „дјела“ je ужа, више о.граничена категорија него што je радша. Потоша означује дјеловање или пропуштање, дужу ак-

(2) Prof. Dr. Stanko Frank: Teorija kaznenog prava, Zagreb. 1955, str. 98. 99. 106. Супротно rove T. Живановић (Основи кривичног права 1., Београд, 1935, стр. 136) сматра да субјективни елементи не смију бити унесени у појам кривичног дјела, те због тога ни хотимичност није елемент радн>е схваћене у кривичноправном смислу, Срзентић-Стајић (Кривично право ФНРЈ, Београд, 1954, стр. 168) изражавају мисао да je такођер погрјешнб кад се у појам радьье као чисто објективног елемента уноси виност, те да je важно само да се хтио одређени тјелесни покрет. Међутим, ипак признају да je мишљење Т. Живановића усамљено и неправилно јер ce појам кривичног дјела и радьье не може лишити субјективних елемената (стр. 169) те да становиште да радн.а мора бити вољна доминира у кривичноправној литератури (Liszt-Schmidt, R. Frank, R. Garraud, H. Donnedieu de Vabres).