Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СЛОБОДА И ПРАВО ГРАЂАНСТВА

3

Већ je Момзен показао да су постојале неке категорије не-граЬаыа, или полу-слободних (Halbfreien) међу које je уврстио clientes, док je право грађанства било повластица патриција. На клијентелу вратићемо ce доцније, јер je у сгавьу да доста осветли ово питање. Сада je потребно пре света ближе размотрити један од извора римског status li!bertatis-a, ослобођење из ропства. Гајус (1, 10 —11) нам стварно каже да слободни људи могу бити ingenui или libertini, и да ingenui sunt qui liber! nati sunt, libertini qui ex iusta servitute manumissi sunt. To звачи да экю je роб био власништво једног dominus-a ex iure Quiritium и ако je ослобођен vindicta, censu aut testamento, он постаје после тог ослобођења • римски грађанин. Једна нам ствар одмах пада у очи: то je разлика која постоји између начина дрдел*ивааьа права грађанства градским оиштинама (углавном колонијама и муницишијама), заслужним за Рим, и начина на које се то исто право додељивало робу једног римског грађанина. Док се у првом случају, чак и кад je у питању потпуно романизован народ право грађанства стирало на основу посебног закона, изгласаног на комицијама, или сенатус-конзултума, у случају рюба који je по правилу странац и често ратии заробљекик довол>на je сама воља његовог господара. Она je довољна треба имати у виду да произведе дејства чији домашај залави у само државно уређење civitas-a, града Рима; бивши роб има‘ права да учествује на комициј|ама, дакле дата му je могуДност да својим гласагьем учествује у ушрави не само провикција, већ и самог града у коме je до јуче живео као роб. Већ смо напоменули да je учествоватье народа, тј. комнција у стварном руковођењу римском политиком било увек веома мало. Да нису лакоћа, и беэмало равнодупшост, са којима je бившим робовима додезьивано право грађанства, последица тога што je владајућа класа у Риму имала мало уважавагьа за комиције? Овакво објашњење изгледа нам ипак и сувише упрошћено-. Чак и када би оно било тачно, још увек нам остаје да претходно објаснимо како je paterfamilias, власник роба, могао да својим актом проивведе она иста дејства, за Koje су били потребим удружени напори магистрата, сената и комиција ако je у питању додељивање права грађанства не обичном појединцу, већ заједници, Постоји више покушаја да се ово објасни. Неки сматрају да je овде реч о једном средству да се заобиђе закон (Жирар), друти да je при ослобођењу из ропства участвовала јав-на власт (комиције за manumissio testamento, .а магистрати, цензор и претор при ослобођењу vindicta и censu Wlassak, Cornil). Међутим, y ним случајевима било би потребно, као што je већ врло добро применено, да се у тадаппьем праву смипиьено и одлучно хтело да се ослобођеним робовима призна право грађанства (De Yisscher). Ова иста лримедба може се, најзад, ставити и Момзеновој ирегпоставци о еволуцији ове установе. Према неманком паучнику осло-