Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

4

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

бођење из ропства настало je могуће коршпћењем эластичности римског поступка. Испуььававьем ритуала ослобођења не додел>ује се, форма лно, ни слобода ни право грађанства; тиме се, изгледа, само признаке или потврђује већ постојећа слобода и право грађанртва. Међутим, проблем дејства које се постиже испуњењем форми за ослобођење из ропства, који je у суштини политички проблем, остаје и овде нерешен. Дејство постигнуто ослобођењем не може ce објаснити, као што миоли Bonfante, политичном природом римске породице и кар актером суверености коју има власт шефа породице; Јер, кад се говори о дејству манумисије, не мисли се на дејство у односу на заједницу famUia или gens, већ у односу на civitas, a ту политичка власт paterfamilias-a нема више никаквог значаја, односяо има само онај значај који joj ce даје или признаке организацијом civitas-a. Чињеница што je civitas настала удружењем више gentes-a није доволша да би се објаснило дејство акта који je извршило лице које, у односу на civitas, није више политички шеф, већ обичан појвдинац. Све док civitas није одлучила да призна manumissio коду врши paterfamilias, за ну није постојало стварно ослобођење из ропства. Ипак, било би оправдано сматрати да je акт paterfamilias-a имао одређених последица, и то не само у друштвеној свести; и да je имао чак и посредну санкцију. Недавно je један француски правник, Maxime Lemosse, покушао да дб једно ново објашњење овог питана. Пошто изгледа да ослобођење тестаментом или путем виндикте нису уводили роба у римску државну заједницу, док je ослобођење Iпреко ценза имало од самог почетна првенствено тај. циљ, г. Лемос претпоставла. да су ова прва два акта, testamento и vindicta били везани не за државяо, већ за гентилно уређење; они су од ослобођеног роба стварали не грађанина, већ клијента. Насупрот томе, ослобођење путем ценза, које je до 312 године пре н.е. био једини начин на који je роб стицао право гражданства, постизало се сараднюм роба, шефа породице и цензора. Помоћу professio (тј. изјаве коју .роб даје цензору), iussum domini (овлашћења шефа породице) и уписивана роба у опиеак грађана које врши магистрат, роб je стицао libertas ex iure Quiritium, што значи слободу и право грађанства. Овакво објашњење не даје, пре свега, одговор на једно питана политичког характера: како je найме рюб могао, чак и уз сагласност свога господара, вршити professio, акт који je био исклучиво право римских грађана, тј. давати свечану изјаву пред цензором? Но и пород тога, хипотеза г. Лемоса послужиће ми као полазна тачка у настојану да нађем задоволавајуће решење нашег проблема. Код manumissio censu, која je до 312 год. пре н.е. једина додељивала право прађанства, роб je могао да дб professio само зато што je имао iussum domini. Важно je овде да размотримо какав je, преиа г. Лемосу, био положај роба у времену између извршене pro-