Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕЦАЈУ

153

тивност, рад извршиоца кривичног дјела у динамичном или кинетичном смислу. Појам дјела означује успјех, резултат, посљедицу једне радње. Према томе из једне радње, актвности може произићи ■већи број дјела, од којих нека могу бити кривичка, а друга могу бити ирелевантна за кривично право. Овако схваћен појам дјела није прикладан да служи као критериј за диференцираше појединих видова стјецаја. Једно дјело схваћено као јединствена појава не може се даље рашчлањивати. Оно je као посљедица радње обојено одређешш квалитетом релевантним или ирелевантним за кривично право. Законодавства која узимају појам дјела као критериј за диференцирање, узимају тај појам у смислу радњи, дјелања, а не у смислу реалмзирања посљедице. Према томе употреба појма радње као диференцирајућег критерија je потпунија, реалнија и зато правилнија. У нашем позитивном кривичном праву дојам радње треба узети у изложеном значењу, већ из разлога, што се појам кривичног дјела у нашем Кривичном закону заснива на материјалној концепцији (3). За постојање кривичног дјела у стјецају потребно je да je једном радњом остварено више одређених бића кривичног дјела која се по узрочном везу имају приписати тој радњи окривљеног. Није довојвно да je одређено дјело инкриминисано, тј. обухваћено кривичним законом. Потребно je да je оно и друштвено опасно, Критериј по коме се врши разграничение између кривичних и осталих дјела налази се дакле у характеру самог дјела. То наро•чито долази до изражаја у пропису чл. 4, ст. 2, Кривичног законика до коме ее забацује исшьучиво формални момент. Све кад би неко дјело -садржавало одређека обшвежја нейог кривичног дјела одређеног у закону, такво дјело неће се сматрати кривичним ако није Друштвено опасно, ни у случају ако je та опасност, све кад би и постојала, била незнатна због малог значаја и због незнатности или отсутности штетних посльедица. Према томе за постојање стјецаја није дакле довољно да су остварена само законска (формална) обиљежја бића више кривичних дјела. Треба да постоје бар два крийична дјела у стјецају која се обзиром на пропис чл. 4, ст. 2, ■Кривичног законика сматрају друштвено опасним. Напротив бивши југословенски Кривични законик из 1929 базирао се на формалној концепцией кривичног дјела. Зато се за постојање идеалног стјецаја по том закону тражило да je наступила вишекратна „повреда законских прописа“. Број кривичних дјела у стјецају просуђивао се према броју повреда једног или више прописа (норми). Јаоно je да на овакав начин иэражена концепција кривичног дјела лишава то дјело његов друштвене физиономије. Као услов инкриминације не претпоставља се постојање

(3) О појму кривичног дЈела у нашем Кривичном законику види ближе Н. Срзентић-Др. Стајић: Крив, право ФНРЈ, општи део, Београд, 1954, стр. из, 159, те Dr. Stanko Frank: Teorija kaznenog prava, Zagreb 1955 str 107 110, 231, 232.