Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

154

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

друнтгвене опасности, већ ce тај услов поклапа са кодификационимг актом прописом. Такво у суштини формалистично схватање бића кривичног дјела неприхватљиво je за наше социјалистичко право, и логично оно' у нашем није усвојено. (2) У погледу изридања казни за кривична дјела у стјецају наш Кривични законик полази од принципа да се за свако кривично дјело (4) у стјецају мора претходно утврдити казна по начелу: колико кривичних дјела, толико појединачно утврђених казни. Изрицање ј единствене казне за сва кривична дјела у стјецају je посљедица, резултат претходно утврђених казни. Приликом утврђивања казне за свако поједино кривично дјело у стјецају, казна се мора одмјерити и утврдити примјеном прописа чл. 38 Кривичног законика. То значи, да ће се претходно, прије изрицан>а јединствене казне, оцијенити и утврдити постојање друштвене опасности сваког појединог кривичног дјела у стјецају и његовог учиниоца понаособ те ступањ кривичне одговорности, побуде из којих je дјело учињеко йтд. На основу тако утврђених појединачних казни суд ће изрећи јединствену казну. Код доношегьа и нроглашења пресуде јединствена казна и временски и просторно (у пресуди као формалном акту) стоји иза претходно појединачно утврђених казни. Из овог излази да јединствена „изречена“ казна нема самосталне егзистенције, она je, што се тога тиче, увијек резултанта појединачно утврђених казни. Али то не треба схватити тако као да би изрицање једне ј единствене казне у смислу чл. 46 било просто свођење већ раније изречних казни, а нити je то математичка операнда (5). То je у суштини изрицање једне нове казне. изречена казна треба да буде логичан заюьучак процеса утврђивања појединих казни (6). Свакако да укугшно изречена казна у смислу чл. 46, ст. 2, т. 2, треба да буде у некој сразмјерм са казнама утврђеним за поједина дјела (7). Према томе суд није овлаштен. кад нађе да стјецај кривичних дјела не указује на повећану друштвену опасност учиниоца да може за сва кривична дјела у стјецају изречи само казну коју je утврдио за најтеже кривично дјело (како je раније било по чл. 66, ст. 3, бив. Кривичног законика Општи део од 1947). Он мора увијек (према чл. 46) изрећи (јединствену) казну која се ca-

(4) Наш Кривични законик стоји на становишту да je идеални стјецај заправо стјецај кривичних дјела (Срзентић-Стајић: цит. дјело, стр. 233. На истом становишту био je и ОКЗ. Види Објашњења, Београд, 1951, стр. 134, 135). Постоји дакле толико кривичних дјела колико je остварено друштвено опасних дјела, узимајући за основ посљедицу радње, дјелатности. Стари ja правка теорија сматрала je да постоји толико кривичних дјела колико je пута нека норма прекршена (Binding). Новија теорија на челу са Листом сматра да код идеалног стјецаја постоји само једно кривично дјело, jep je извршен један чин, једна радња (види: Dr. М. Dolenc: Tumač Krivičnog zakonika. Zagreb. 1930, str. 114. Слично и Др. М. Чубински: Научни и практични коментар Кривичног законика, Београд, 1934, стр. 182).

(5) Бранко Петрић; Ко доноси пресуду на основу чл. 376, ст. 4, ЗКП кад постоји више правоснажних пресуда против једног лица, a није примјењен чл. 46 КЗ, Правни живот, 1955, бр. 3. стр. 16.

(6) Пресуда Врх. суда HP Хрватске од 25. XI. 1952 Кж. 1680/52, објављена у Нашој законптости, 1953, бр. 1, стр. 38.

(7) Одлука Врх. суда HP БиХ Кж. 854/53, објављена у Правном животу, 1954, бр. 1.