Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЈХА У СТЈЕЦАЈУ

155

стоји y повишењу најтеже од утврђених казни (било на који од начина поменутих у чл. 46, ст. I—3,1 —3, Кривичног законика). <3) У нашем Кривичном законику (чл. 46) нема разлике у погледу начина утврђиваша дојединачне казне код кривичних дјела у идеалном и реалном стједају. Начин и редосљед утврђиваша појединачних и изрицања јединствене казне потпуно je једнак: за свако дјело у стјецају има се претходно посебно утврдити појединачна казна. Код формулације тога прописа пошло се од претпоставке да je друштвена опасност учиниода кривичног дјела код реалиог и идеалног стјецаја подједнака. Међугим, не бисмо могли са сигуркошћу устврдши да животно искуство потврђује точност ове претпоставке. Гледајући из аспекта друштвене опасности учиниода кривичног дјела, изгледа да je ипак за друштво опаснији онај учинилац кривичног дјела који je остварио више кривичних дјела са више самосталних дјелатности које су временски одвојене. Не ради се овдје о тежини кривичних дјела. Постоји могућност да нека кривична дјала ■извршена у идеалном стјецају буду знатно тежа и друштвено онаснија од оних извршених у реалном стјецају. Ради се о проматрању окривлзвног са социолошког гледипгга. ЕЬегова криминална вол>а и дјелатност су интензивније ако су се афирмирале кроз дужи временски период него пгго je случај код учиниода више кривичних дјела који je сва дјела проузрочио једним тренутним дјелован>ем, једном радњом. Услијед тога нека закокодавства садрже одредбе по којима се учинилац кривичног дјела у идеалном стјецају осуђује само за најтежа кривична дјела по принципу апсорпције (8). Основ томе налази се у мишљењу да je учинилац кривичних дјела у идеалном стјецају опаснији. Међутим, на тај начин губи се разлика између идеалног иразних облика привидног стјецаја јерсена обапримјењују Иста начела о кажњавању. То се образлаже тиме, јер да идеални, формални стједај и није ништа друго до резултат правне конструкције којом се пракса помаже у оним случајевима кад остварење бића кривичног дјела једном радњом ни je инкриминисано као посебно кривично дјело (напр. силовање и родооскрнављење). Напротив, на учиниоце кривичних дјела извршених у реалном стјецају, који се са друштвеног гледипгга сматрају опаснијим;, код изридатьа јединствене казне примењују се оштрији системи. Тако се јединствена казна утврђује до систему кумулације казне прописиватьем највишег плафона (италијански Кривични законик из 1930) или се, задржавајући систем асперације омогућује размјерно повишење највише мјере те врсте казне (до 50%) односно замјена блаже врсти казне тежом (швидафски Кривични законик). Одатле схватање о потреби двојаког система у одмеравању казне: другачије за кривична Дјела у идеалном стјецају (по принципу

(8) Такав систем имао je бив. Југословенски Кривични законик у 6 61, ст. 1.