Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

сније приликом побијања нове пресуде у дијелу у којем je рани ja пресуда била дјеломично укинута. • (4) Постојање формалне правоснажности искључује могућност побијања конкретне одлуке редовним правним лијековима и у случају ако би био повријеђен материјални закон. У пракси су могу Ьч и случајеви кад могу задобити формаляоправну снату и извршивост и такве одлуке које су донесене противно прописима формалног или материјалног права. То ће бити кад се ниједно лице, свлаштено на побијање одлуке, није користило правом жалбе. У томе случају другостепени суд није уопЬе могао доћи у могућност да одлучује по службеној дужности. Оваква одлука остаје правоснажном све дотле док се ванредним правним средствима не стгви изван снаге. Подузета иницијатива за употребу изванредних правних средстава по правилу нема утјецаја на правоснажну пресуду све дотле док ова не буде укинута. Тако je наир, изричито прописано да улагшье захтјева за изванредно ублажење казне не задржава извршење казне (чл. 387, ст. 2). Ово начело важи и у погледу захтјева за заштиту законитости. Међутим, код захтјева за понављање кривичног поступка могућ je изузетак, jep суд може прије него што одлучи о допустивости понављања постзпгка, вратити предмет у стадиј истраге (чл. 383, ст. 3.) или одредити да се извршење пресуде прекине или обустави (чл. 383, ст. 4 и 5). Осим наведених случајева, наш законик познаје још један случај кад долаэи до укидања посљедица формалне правоснажности пресуде не дирајући у њен садржајни дио, изреку. То бива у случају примјене чл. 47, ст. 1, Кривичног законика, тј. кад се суди рани je осуђеном лицу због кривичног дјела ко je je извршено приje изрицања раније пресуде, или због кривичног дјела које je извршено прије него што je казна издржана. У таквом случају изрећи he се једна (јединствена) казна примјеном чл. 46 Кривичном законика узимајући пријашњу казну као већ утврђену за односно кривично дјело (12). У таквом случају престати he учинак формалне правоснажности првобитне пресуде у односу на ранију јединствену казну. Са,држај раније пресуде, осим јединствене изречене казне, тј, дио изреке који je постао материјалноправоснажан остаје недирнут. Остају дакле на онази сви остали дијелови изреке пресуде који се. односе на утврђење кривичне одговорности, појвдиначно утврђене казне и сл, То исто важи и кад се ради о преиначењу пресуде без понављања кривичног поступка (13) и код

(12) Dr. Dragutin Pavić: Neke pojave u radu sudova u vezi odmjeravanja kazni, Naša zakonitost, 1953, стр. 151 и 152, гдје заступа мишљење да се у чл. 47, ст. 1, Кривичног законика имају у виду утврђене казне, на основу којих се има изрећи нова јединствена казна по чл. 46 Кривичног законика, а не изречена казна. Исто становиште заступају Др. Богдан Златарић и Др. Божо Краус, види биљешку у Нашој законитости, 1953, стр. 175 и 176, те проф. др. С’танко Франк у наведеном дјелу, стр. 253. Противно томе види Срзентић-Стајић; наведено дјело, стр. 439, гдје се оперира појмом „досуђене“ казне у смислу изречене казне, те „одређене“ казне у смислу утврђене казне.

(13) Види одлуку Врх. суда HP. Б. и X. Кж. 422/52 од 22. IV. 1952, објављену у Правном животу, 1953, бр. 4.

161

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕЦАЈУ