Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
162
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
понављања поступка (чл. 376 односно чл. 384, ст. 3, Закона о кривичном поступку). Након доношења нове пресуде којом je изречена нова јединствена казна у смислу чл. 47, ст. 1, Кривичног законика ова нова пресуда не коже се побијати у погледу оног дијела који je раније постао материјално правоснажан. Може ce побијати само изрека о одлуци о кривичној одговрности, казни и осталом у погледу нових кривичних дјела, те само одлука о јединственој казни изреченој по чл. 46 односно 47 Кривичног законика., У овом изузетном случају материјална правоснажност надживљује формалну. У случају примјене чл. 47, ст. 1, Кривичног законика не може се дакле по службеној дужности мијењати дио чзреке раније пресуде који je постао материјално правоснажан ни у случају кад би се накнадно установило да су већ раније, у погледу овог матери јалнО' правоснажног дилеја, биле испуњене рретпоставке из чл. 353 Закона о кривичном поступку. Овај закључак произлази из изричите одредбе чл. 47, ст. 1, Кривичног законика по којој се пријашње казне узимају као већ утврђене за односна дјела. Према томе не може суд узимати у поновно расправљање и одјену материјално правоснажни дио раније одлуке. 111. О овлаштењима другостепеног суда Вид ј ели смо да према прописима нашег Кривичног законика не постоји разлика у утвођивању и сдмјеравању појединачних и изрицању јединствене казне за кривична дјела извршена у идеалном односно реалном стјецају. Међутим, прописи Закона о кривичном поступку нарочито онај из чл. 362, ст. 3, упућују на могућжост и друтачијег рјешења овога питања. Питање материјалне правоснажности пресуде како je напријед изложено доприноси да ce боље уоче разлике које у неким случајевима долазе до изражаја. (1) Размотримо ово питање са гледишта идеалног стјецаја. Кад je према дефиницији нашег Кривичног законика једном радњом извршено Вlише кривичних дјела, односно кад се у једној јединственој делатности, радњи окрмвљеног стичу обиљежја више кривичних дјела (идеални, формални стјецај), ради се о мисаоном комплексу примијењеном на један јединствени вањски догађај. Остварена бића кривичног дјела у стјецају су резултат правне конструкције. Немајући понекад 'једно адекватно мјерило, норму, за одређено конкретно друштвено опасно дјеловање, закон прибјегава конструкцией с помоћу које треба да обухвати све видове вањске манифестације једне протуправне дјелатности као цјелине, једног вањског догађаја (14). Она су дакле уско и недјељиво везана за један вањски догађај. Услијед тога та дјела, свако за себе, немају самосталне егзистенције. Измјена правне квалификације дјела, што je код идеалног стјецаја посљедица друтачије правне оцјене једног догађаја, може довести до закључка да се ради о једноставном а не кривичном дјелу извршеном у стјецају.
(14) Тако и dr. S. Frank: navedeno djelo, str. 250.