Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

163

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕЦАЈУ

Овдје лежи разлог зашто код кривичних дјела извршених у идеалном стјецају не ложе бити ридечи о дјеломичној и материјалној правоснажности. Побијањем сдлјке у погледу кривичне одговорности или о казни и осталим посљедицама извршеног кривичног дјела, напада се увијек пресуда у цјелини. Она се увијек односи на једну нераздвојну кривичноправну ствар ко ja се ни логичен не може раздвајати (чл. 362, ст. 3, Закона о кривичном поступку). Треба найме имати у виду да појединачно утврђене казне за поједина кривична дјела у идеалном стјецају немају, исто као ни та дјела, самосталну егзистенциду. Ту имамо заправо рашчлашлвање једног јединственог вањског догађаја једне окривљеникове радње као стварне цјелине на више, у вањском свијету, остварених посљедица која свака за себе садрже сва обиљежја која су законом предвиђена за поједижа самостална кривична дјела. Код реалног стјецаја ствари стоје другачије. Овдје се ради увијек о вшпе кривичних дјела извршених са више радњи (протуправних дјеланости или пропуштања). Услијед тога свако кривично дјело има самосталну егзистенцију. Она су међусобно потпуно независна па и једновремено суђење за та дјела у једном поступку није апсолутни постулат као код кривичних дјела у идеалном стјецају. Пошто су код реалног стјецаја сва кривична дјела везана за једну особу, у чему се очитује повишена друштвена опасност учиниоца кривичних дјела, јединствен поступак проводи се првенствено из разлога процесне економије. Законска установа стјецаја кривичних дјела и начин рцмјераваша казне за кривична дјела извршена у реалном стјецају иде заправо у прилог окривљенику који je извршујући више кривичних дјела маиифестирао своју асоцијалност, Његов положат постаје повољнији у систему изрицања казне по принципу аспераци]е, ако су та дјела извршена у краћем временском размаку (док казна за сва дјела није над њим извршена), него у случају кад je између извршења појединих кривичних дјела прошао дужи временски размак, а казна за раније кривично дјело je издржана. Услијед тога таква се кривична дјела третирају самостално, па ce овдје заправо не ради у стјецају. Међутим, положај потоњег окривљеника (кад нема стјецаја) увијек je тежи y случају кад се ради о поврату (чл. 40 Кривичног законика), него кад се ради о кривичним дјелима у реалном стјецају. Наиме, поврат je искључен између појединих кривичних дјела која су предметом јединствеког кривичног поступка, jep се за поврат тражи да je казна за рани je кривично дјело дјелимично или у цјелини издржана, a није довољио да je изречена пресуда постала правоонажна. (2) Логична поыьедица овога јест да се у случају улагаша жалбе против пресуде због кривичних дјела у идеалном стјецају увијек побија изрека пресуде у цјелини а не само у одређеном правду у погледу појединог кривичног дјела, заправо правне квалификације. Испитујући рресуду поводом жалбе, суд ће се упустити у испитивање пресуде у цјелини без обзира да ли се ради о слу-