Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

164

чајевима наведеним у чл. 353 Закона о кривичном поступку. Разлог je томе што се том пресудом рјешава кривичноправна ствар у цјелини, друштвено опасно дјело, догађај као једна временока и стварна цјелина ко ja се логички не може раздвојити. О резултату оцјене ових отвари овисит ће основаност правне квалификације, заправо конструкције идеалног стјецаја, па према томе и прајвилиоот појединачно утврђених казни за свако кривично дјело ко ja су настала као посљвдица једне конкретне друштвено опасно радње, дјеланости окривљеног. Из овога слиједи да код укидања пресуда због кривичних дјела у идеалном стјецају није могуће дјеломично рјешење. Суд не може због несамосталности дојединих остварених бића кривичних дјела у идеалном стјецају дјеломично потврдити, укинути или преиначити пресуду. Кад одлучује у било ком правду, суд увијек мора одлучити у цјелини, било што he потврдити, укинути или преиначити пресуду. Дјеломично укидање било о кривичној одговорности или о казни или другим посљедицама кривичног дјела повлачи за собом измјену односно укидање одлуке у цјелини, будучи да нема ни законске ни логичне могућности да дође до материјалне правоснажности у погледу ма и једног дијела изреке пресуде. Према томе кад суд код кривичних дјела у идеалном стјецају укине јединствено изречену казну, самим тим укинуо je и све појединачно утврђене казне за сва кривична дјела у томе, идеалном стјецају. \ Код кривичних дјела у реалном стјецају свако кривично доело претставлэа једну објективно-самосталну јединиду, један комплекс везан за више, у времену и простору, точно одређених и одвојених друштвено опасних догађаја. Таква дјела имају самосталну и стварну егзистенцију. Код реалног стјецаја свака појединачна утврђена казна je самостална. Оне се могу мијењати без обэира на казну утврђену за које друго кривично дјело у реалном стјецају. То даље значи да се обзиром на самосталност кривичних дјела и казне пресуда може побијати независно у погледу сваког појединачног кривичног дјела. Кад дође до дјеломичног преиначења, јединствена изречена казна мора бити увијек укинута с разлога што не претставл>а самосталну одлуку суда. Она je увијек само одређена резултанта (чије су границе утврђене законом) компонената које претстављају појединачно утврђене казне. Суд je у изрицању једне казне везан одредбама чл. 46 Кривичног закрника. Изречена једна (јединствена) главна казна лишења слободе не може прећи границе највеће законске мјере изречене врсте казне, а исто тако не смије достићи укупан износ збира појединих утврђених казни (чл. 46, ст. 1, т. 2, Кривичног законика). С друге стране, осям случаја наввјценог у чл. 46, ст. 1, т. 1, Кривичног законика, изречена једна казна je увијек повишена казна, било по принципу асперације (чл. 46, от. 1, т. 2, Кривичног законика), било по принципу кумулације (у случају чл. 46, ст. 1, т. 3 и 4, Кривичног законика).