Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

165

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕЦАЈУ

Из овог излаэи да je код кривичи их дјела у реалном стјецају могућа материјална правоснажност појединих дијелова изреке пресуда у погледу и у односу на свако поједино кривично дјело. Одлука суда : другое стелена уколико се односи на укидање изречене јединствене казне не односи се на све појединачне утврђвне казне (15), као што je то случај код кривичних дјела у идеалном стјецају (јер потоња немају самосталне егзистенције). Услијед тога уколико би се радило о случајевима из чл. 353 Закона о кривичном поступку, које овде апстрахирамо, друтостепени суд мора у својој одлуци точно одредити који дио изреке укида и у погледу којих кривичних дјела. У вези с напријед изложении о питаньу материјалне правоснажности, треба посебно пцдвући да суд друтог степена не може испитивати пресуду првостепеног суда (осим у изузетном случају наведеном у чл. 353 Закона о кривичном поступку) у оном дијелу у коме ш-ije била побијана. Разлог томе налази се у пропису чл. 353, ст. 1, Закона о кривичном поступку према коме ' суд иопитује пресуду само у оном дијелу у коме се побија жалбом. (3) У вези изложенога могло би се поставит питанье да ли je Закон о кривичном поступку код рјешења питања изрицања једне казне остао досљедно на позицијама чл. 46 Кривичног законика, или je од ових отступи© и у коме правду. Одговор на ово питање може се установит из појединих института Закона о кривичном поступку. Beh споменута могућност доношења рјешења о дјеломичном укидању .пресујце (чл. 362, ст. 3) упућује на то да практики наступа материјална правоснажност онога дијела пресуде који није био укинут. То join више потврђује и пропис чл. 367, ст. 1, речеяица друга, гдје je изричито одређено да he првостепени суд коме je предмет доставлен на поновно расправљање за основ раоправљања узети само онај дио оптужбе „који се односи на укиыути дио пресуде“. Из овога излази да првостепени суд није овлаштен узети у погаовно разматрање или оцјену она кривична дјела и за н>их утврђене казне у догледу којих пресуда ни je била дјеломично укинута.

(15) Супротно становиште заузима Др. Драгутин Павић; Нека спорна питања у примјени Законика о кривичном поступку, Правый живот, 1954, бр. 10 —11, те држи да би другостепени суд требало да укине и утврђене казне и за та непобијана кривична дјела с разлога што je у томе случају наступила правоснажност у односу на чигьенично сташе и примјену формалног и материјалног права али да није наступила правоснажност јединоу односу на одлуку о казни. Разлог томе Зест што je дјеломично укидаше првостепене пресуде за кривична дјела у стјецају обухватило и изречену казну која се односи и на сва дјела за која првостепена пресуда није укинута односно потврђена. У противном, кад би се стало на становиште да je утврђена казна правомочна и поред тога што je изречена казна укинута, морала би се та* казна извршити, што je немогуће. Ово становиште очигледно не води рачуна о различи која постоји између правоснажности пресуде (чл. 123, ст. 2, Закона о кривичном поступку) и њене извршивости (чл. 123, ст. 1, Закона о кривичном поступку). Према томе неукинути дио пресуде je материјално правоснажан али није извршив. То ће постати тек кад наступи формална правоснажност цијеле пресуде, обзиром да je извршива само изречена казна, а она увијек обухвата цијелу кривичноправну ствар а не само један н>ен дио.