Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕЦАЈУ

167

чл. 46 Кривичног законика у смислу да je Кривични законик иако предвиђа идеални и реални стјецај, утврђивање појединачних и изрицање једне (јединствене) казне за обје врсте стјецаја, регулирао на потпуно једнаки начин и да се ово начело има консеквентно и безизнимно примјењивати. Међутим у потоњем случајуније јасно зашто je онда потребно разликовање стјецаја на идеални и реални ако то нема и неких одређених практичних посљедица. Исправност горњег становишта не долази у хштање кад je ријеч о кривичним дјелима у идеалном стјецају. Код стјецаја ове врсте, как о je то напри јед објашњено, нема дјеломичног укидања односно дјеломичног потврђивања пресуде. Нема дакле могућности за материјалну правоснажност дијела изреке у погледу ма и једног кривичног дјела које je настало као резултат, посљедица једне радае. Наиме поједини дијелови изреке пресуде не могу се издвојити без штете за правилно пресуђење (чл. 362, ст. 3, Закона о кривичном поступку). Међугим, код реалног стјецаја доношење дјеломичне je могуће обзиром што се ради о дјелима која су резултат више самосталних радаа и која у вањском свијету не дретставл>ају јединствен догађај. Кад се код кривичних дјела у реалном стјецају појаве разлози за укидање одлуке у смислу чл. 362, ст. 1, Закона о кривичном поступку, било само у погледу једног кривичног дјела, гада je довольно да суд другэг степена одреди oncer укидања, тј. означи кривична дјела због којих се ствар мора пояювно расправити (уколико се не ради о битним повредама поступка, jep je у том случају услијед ништине поступка пресуда поништена у цијелости па je настала ситуација слична оној као кад се ради о идеалном стјецају). Таква одлука друтостепенот суда садржи (инволвира) не само укидање дијела изреке о кривичној одговорности и казни за конкретно кривично дјело већ доводи до укидања изречена једне (јединствене) казне. Потоње je логична посљедица сваког укидагьа нресуде. Код кривичних дјела у реалном стјецају приликом изрицања нове јединствене казне и утврђивања казне за дјело у погледу кога je ранија пресуда била укинута, првостепени суд не може се упуштати у поновно оцјешивање кривичне одговорности те утврђивати нове казне за дјела у погледу којих првобитна пресуда ни je била укинута односно побијана. Поновној оцјени првостепеног суда подлежи само онај дио оптужбе по коме je суд у поновљеној расправи односно поступку расправљао, а никако онај о коме није раоправљао. Потоње би уосталом било у противности како са началом непосредкости Тако и са забраном ne bis in eadem re fiat actio, будући je оптужба у погледу оног дијела који je постао материјално правоснажан консумирана. Логичан закључак из овога јест да укидање изречене (једне) казне не довлачи за собом укидагье појединачно утврђених казни за сва кривична дјела у стјецају. Код кривичних дјела у реалном