Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

169

КАЗНА ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА У СТЈЕЦАЈУ

дјело y погледу кога није услиједило ни ослобођење ни преиначење. Међутим, ако су и поред ослобођења за неко кривично дјело остале на снази појединачно утврђене казне за друга кривична дјела у стјецају, тада ce услијед укидања изречене (јединствене) казне и појединачно утврђене казне за кривична дјела за које je окривљени ослобођен, приликом изрицања нове јединствене казне не би могла задржати на снази раније изречена (јединствена) казна (ово само под предноставком да жалбу није уложио и јавни тужилац). Иначе то би претстављало повреду забране реформације in peius из чл. 355 Закона о кривичном поступку. Дјеломично ослобођење уз промјену правке квалификације на тежу, практички не би значило побољшање положаја окривљеног. Према томе дјеломично ослобођегве од оптужбе морало би се у овом случају одразити на сразмјерно снижење односно ублаженье изречене (јединствене) казне. Другачија je ситуација кзд je жалбу уложио и јавни тужилац. У томе случају суд je Слободан у утврђивању нове јединствене казне, jep je она резултат нове свестране оцјене друнгтвене опасности кривичног дјела и суд je тада ослобођен забране рефорамције in peins. Спорно je да ли je суд овлаштен да изрече јединствену казну у истој врсти и трајању као раније, кад поводом жалбе окривљеног због којег кривичног дјела у стјецају промјени правку квалификацију у блажу и поред тога утврди појединачну казну за та дјела (17). Суд je и у томе случају везан забраном реформације in peius, али je Слободан да поновно, у свјетлу друге блаже правне квалификације оцјеаује друштвену опасност учиниоца кривичног дјела. Он окривљеног не може судити по тежем закону и на строжију казну (чл. 355 Закона о кривичном поступку). Из тога слиједи да кад je суд нашао да се има примијенити блажи закон не би био дужан изрећи (јединствену) блажу казну од оне коју je раније утврдио односно изрекао (18). Већ тиме што je судио по блажем закону, па макар за то дјело утврдио исту врст и мјеру казнене санкције, остварено je извјесно ублажење и такав поступак суда не би претстављао кршење забране из чл. 355 Закона о кривичном поступку. У сличном случају, али кад се ради о кривичном дјелу у идеалном стјецају, уколико другостепени суд измијени правяу квалификацију и нађе да нема стјецаја већ да се ради о једном кривичном дјелу, приликом изрицања нове казне суд може задржати ранију казну. Дакле може изрећи нову казну у истој врсти и трајању која je раније била изречена у облику јединствене

(17) Тако и Dr. Dragutin Pavić: Nekoliko spornih pitanja u vezi prim jene propisa Krivičnog za.konika i Zakona о krivičnom postupku, Na&a zakonitost, 1953, str. 547. /ins /-t тг.-)т /-Ir- Ctianon Ti/Tqtti о ri А • ГО-

(18) Супротно становиште заузима dr. Stjepan Mežnarić: Zabrana геformacije in peius. Naša zakonitost, 1953, str. 552. Види о томе и мишљење prof. dr. VI. Bayera: Teorija krivičnog postupka FNRJ, Zagreb, 1950, стр. 107, гдје сматра да нова пресуда не смије бити „неповољнија“ по окривљеног.