Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

казне (19). Овдје се не ради о камјени супстрата оптужбе. У питању je нравна оцјена истог друштвено опасног догађаја. Овдје заправо више не постоји већи број кривичних дјела, jep je један иста догађај подведен под једну норму, обухваћен једним бићем кривичног дјела, а не са више њих. То je разлог што ће првостепени суд у поновљеној расправи или друтостепеяи суд поводом нове жалбе цијенити исти супстрат оптужбе из аспекта друге правые квалификације, па према томе дата и другу правку оцјену. Обзиром на начело забране из чл. 355 Закона о кривичном поступку суд не може прими јенита теже кривичноправне посљедице од оних које су првобитно биле изречено па ни онда кад би нашао да се ради о тежем дјелу. Све то, разумије се под претпоставком да je жалба била уложена само у хорист сптуженог. На питање да ли приликом дјеломичног укидања пресуде код кривичних дјела у погледу којих пресуда није била укинута, суд може изрећи јединствену казну, па тако за тај материјално правоснажни дио изреке извршење казне прије него што je пресуда постала формално правоснажна, држимо да треба негативно одговарити (20). Разлози за то налазе се прије света у чиљеници што по нашем Закону о кривичном поступку није предвидена таква могућност, а с друге стране што се извршност дресуда оцењује према формалној правоснажности (чл. 123, ст. 1, Закона о кривичном поступку), при чему материјална правоснажност не игра никакву улогу. Формална правоснажност не може настати само у погледу једног јединог дијела изреке, будући да по својој суштини увијек обухвата цјелокупни предмет оптужеша, дакле предмет односног кривичноправног спора и пресуду као процесни, формални акт. Формална правоснажност наступит ће касније, кад задобије правку снагу и онај дио изреке који je раније био укинут, односно кад нова пресуда у којој je изречена нова јединствена казна задобије ггравну снагу у смислу чл. 123, ст. 2, Закона о кривичном поступку. Изрицање јединствене казне за дио пресуде који je потврђен, односно није био ни побијан, претставл>ало би у суштини раздвајање поступка, које je могуће само до свршетка главке расправе (чл. 32, ст. 1, Закона о кривичном поступку), а не у фази друтостепеног суђеша.

Ћгуро Павић

(19) Види излагање др. Драг. Павића: op. cit., str. 550.

(20) Противно: Панта Марина у наведеном чланку. На та) начин би другостепени суд заправо био суд пресуђења. jep би за неукинути дио изрицао једну казну по чл. 46. Кривичног законика, Тиле би била искљуцена могућност жалбе у погледу тако изречене јединсхвене казне, а с друге стране биле би првостепеном суду везане руке ко)и би у томе случају морао поступнти примјеном чл. 47 Кривичног законика који, међутим, не предвиђа такав случа].