Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О СПОРОВИМА ЗА РАЗВОД БРАКА

189

суде о утврђивању очинства, jep се редовно истиче y жалби како гужени није једини који je лигао с дјечјом мајком. Да у Западној Херцеговиии владају другачија схватања о ванбрачшш односима него у Источној, може да нам послужи као доказ и то што ce овдје рађа више ванбрачне дјеце него у Источној. Тако, напримјер, док je 1953 рођено ванбрачне дјеце у Билећи 10, у Гацку 7, у Невесињу 7, у Стоцу 6 и у Требињу 3, дотле je у Jbyбушком рођено 32, у Посухпју и Лиштици по 18 ванбрачне дјеце. С друге стране, број тужби за утврђивање ванбрачног очинства je, нашримјер, од 1946 до 1953 био у Лиштици 65, у Љубушком 71, а у Билећи 16, у Гацку 4, у Невесикьу 17, у Стоцу 4 и у Требињу 22 тужбе. У цшьу ггровјеравагва постојања овог обичаја прегледао сам код Среског суда у Мостару све спорове о утврђивању ванбрачног очинства од 1946 до 1954, чији број износи 150. Од тога броја отпада на католике 112, на муслимане 27 и на православие 12 спорова. Треба да се нагласи да су странке у овим опоровима код муслимана и православних у највећем броју из града. Што се тиче спо рова који се односе на католике у огромном броју случајева ријеч je о странкама са села. С истим цюьем посебно смо извршили и анализу бракоразводних спорова католичких бракова у којима такође има докумената о постојању поменутог обичаја. (Ово je, уствари, једино подручје у Босни и Херцеговини које je населено највећим дијелом припадницима католичке вјероисповијести.) Тако од 256 предмета у којима су обје странке католици (код којих на 1.000 становника долази око 1,3 спора, док код муслимана на 1.000 долази око 7,3 спора, а код православних 1,3 спора), у 153 случаја дошло je до развода брака или на 1.000 становника око 0,7 развода за осам година, што годишње износи мање него 0,1 развод брака. У овим споровима као узрок за развод брака наводи се прелуба у 127 случајева и несталост у 39. Осим тога у 28 случајева се истиче како у браку није уошпте дошло до полних односа, што се запажа као специфичност само код католика. То долази отуда што припадници католичке цркве, држећи се вјерских прописа, остају код тога да нема брака без учешћа цркве. Стога док се не обави и црквено вјенчање, брачки другови не сматрају да je брак закључен. Послије заЕцвучења брака пред државним органом они обично у року од 7 до 8 дана врше вјенчање у цркви, и тек онда млада иде у младожењину кућу. То се врло добро и јасно види из ових примјера; „Споразумјели смо се да идем у кьегову кућу тек кад се и црквено вјенчамо а дотле да из народног одбора иде свак својој кући, али je он одустао од црквеног вјенчан>а?“ (Мостар, 435/51). „Након закључења брака у одбору тужена je тражила да склопимо брак и пред црквом, али сам то одбио и због тога није хтјела мојој кући“ (Лиштица, 14/51). „Нисмо одмах одпочели заједнички живот, јер смо ce мислили вјенчати и пред жупником“ (Љу-