Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

190

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

бушки, 317/51). „Иако смо закгьучили брак, није ме хтио превести својој кући“, истиче једна жена, на што јој одговара муж: „Она je хтјела и вјенчање пред црквом, a ja не“ (45/52). „По закључењу брака a прије вјенчања у цркви одбила je да дође у моју кућу“ (230/52). „По вјенчању отишла je својој кући, јер je то обичај, -јер није извршено црквено вјенчање“ (1-53). „Прије склалања брака рекла ми je да неће мојој кући док се црквено не вјенчамо“ (32/53). „Чим сам закључила брак, по обичају, отишла сам својој кући a тужени својој, јер смо намјеравали да ce вјенчамо и пред црквом“ (98/53). „Дошло je до свађе, jep се нисам хтио вјенчати у цркви (као комуниста) и рекла ми; „Ja нећу да се турчим и да с невјером живим, jep имам гдје живјети“, напустила ме и отишла код фратара да се иоповиди“. Она, међутим, приговара: „Рекао je да ћемо се потајно вјенчати у цркви“, (143/53). „Одмах по склапашу брака отишла je својој кући и није хтјела да наставимо брачни живот, jep ce нисмо вјенчали у цркви“ (349/53 и 364/53). „Нисам je одмах повео кући, jep je требало да се изврши вјенчање и у цркви“ (О. с. Ливно, 1/48). Закључење брака пред органима власти и враћање својој кући дјевојке користе у цшьу вршења притиска на момка кота воле. Наиме, дјевојка иде пред одбор и са оним кота не воли, вјерујући да то закључење нема силе ни важности, да би на тај начин присилила онога кота воли a који одуговлачи вјенчање, да je жени. Уколико je тај вољени момак спреман да с њом закључи брак, она иде његовој кући. Међутим, када се увиди да je први брак сметн>а за закључење новог брака, долази до подношења тужбе за поништај првог брака, у којој се наводе разни узроци ништавоети који су уствари неоснозани. Обично се истиче како je ту ријеч о недостатку слободне воље. Ово je један од проблема који- се поставл>а пред Окружни суд у Мостару. Ове тужбе се морају да одбијају не само због своје неосыованости него и ради популарисан>а грађанске форме брака. Ево неколико примјера који свједоче о овој појави, a који потичу и из непосредне прошлости: „Раније сам обећала оном другом, па сам му побјетла, и он тражи да први брак поништим“ (34/48). „Пронио се глас да ми се момак оженио, па сам се удала за туженот, али сутрадан по вјенчању нашла сам се с ньим и сазнала да то није истина, те сам прешла његовим и нећу се више вратити туженом“ (Мостар, 309/49). „Побјегла сам свом првом момку кога сам волила“ (Мостар, 33/51). „Нисам имао новаца да одмах извршим вјенчање и пред црквом, па сам отишао да их зарадим. Међутим, док сам се вратио, она je почела с другим да ашикује. Наставио бих брак с њом кад би она хтјела“ (Мостар, 435 / 51). „Након 4 дана отишла сам свом момку, jep туженог нисам волила“ (Љубушки, 91/49). „Тужена je прије црквеног зјенчања отишла с другим и са истим отпочела живјети“. Она опет истиче: „Преварила сам се што сам с тужиоцем склонила брак, jep сам