Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИ J А

199

привредне организације од 11 децембра 1953). Да ли би ове законске одредбе биле довољне као доказ тврдтье да je код нас присвајање вишка рада друштвено присвајање? Не би биле довољне, јер би се могла ставити примедба да ове одредбе имају декларативан карактер и да се аила не може доказати карактер присвајања вишка рада код нас. Због тога, да бисмо избегли приыедбу о нормативизму“ потребно je да се изврши даља и подробшра анализа законских текстова који на конкретан начин говоре о присвајан>у вишка рада, којим се дају конкретна овлашћетва друштвеним правним лицима у том погледу. У цитираном чл. 3 Уредбе о укупном приходу привредне организаторе, после одредбе да добит sojy привредна организатора оствари припада друштвеној заједници, у ст. 2 се каже да у оствареној добити учествују: федерација, народне републике, аутономне јединице, срез (град), општина и привредна организатора. Из овг одредбе могло би се закључити да се отступа од принципа изнесеног уст. 1 истог члана, јерсе, его добит (део оствареног вишка рада) дели на више разних субјеката. Још „јачи“ аргуменат за ову тезу могао би се извући из члана 5 исте уредбе, у коме се каже да ће дризредна организација из дела добити који јој припада унети, одређени део у резервни фонд а да he са остатком слободно располагати. Удраво цитиране одредбе и послужиле су као основица теорије да су федерације, републике итд. субјекти присвајаша објеката друштвене својине, да привредна организатора има субјективно право присвајаша једног дела вишка рада и, следствено, да je код нас, кад te говори о друштвеној својини, реч о „подељеној својини“ између више носилада присвајаша итд. (6). Кад се говори о ггрисвајнњу материјалних вредности од стране једног одређеног правног субјекта, онда то значи, ако смо начисто са појмом ррисвајања, да тај правни субјект стиче на прирвојеном објекту право својине са свим правним последицама које из тога произлазе (дакле не само правке већ и економске својине) а таквог присвајања (ако није такво онда се не може назвати rrpncßajaibe) од стране друштвених правних лица у нашем нравном систему нема нити може бити. Друштвени карактер оног дела добити са којим привредна организатора самостално расцолаже, јасно произлази из чл. 5, ст. 2, Уредбе о укупном приходу привредне организаторе и о његовој расподели, у коме се каже да „средствима којима самостално располаже привредна организација унапређује своју делатност, ис,плаћује ануитете по дугорочним кредитима и корисгги ова средства за фонд плата и друге сврхе у складу са њеном привредном делатношћу“. Овоме треба додати одредбу чл. 16 Закона о планском управлашу народном привредом од 29 децембра 1951, из које исто тако јасно произлази да je овде реч о друштвеном присвајању. У тој одредби се каже да се „републичким

(£) Др. А. Гаме: op. cit. стр. 392.