Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

202

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

друштвеним условима, маколико оно носило печат робне производное и робног промета, квалитативно разликује од „истих таквих“" права која су настала на подлоги приватне својине. 35ог тога je у основи погрешна теорија која на основу формалних упоређења „овлашћења“ изводи сасвим неадекватно закључке (ограничена својина). Т-аква упоређења била би дозвољена кад би било питање само о квантитативно већем или мањем овлашћењу (напр., о већим или маяьим ограничењима власничких права дриватног власника непокретности разним администартивним прописима) на истој својинској основи, али није дозвољено кад су у питагьу права која имају ДРУги друштвени основ у једном случају приватну, а у другом случају друштвену својину на средствима за производњу. Шта нам ови принципи правног промета средствима за производгьу показују? Они показују да у привредном систему, у коме поцтоји ровна привреда на бази друштвеие својине на средствима за дроизводгьу, правый промет (правнотехнички инструменти тог промета) по својој суштини се разликује од правног промета у капитализму да се „располагање“ у таквом систему разликује квалитативно од „abusus“-a у буржоаским правним системима, Друштвена авојина и право својине. Капиталистичка приватна својина je присвајан»е од стране физичког или правног лица за себе и у своју корист вишка вредности коју ствара капитал у натуралном облику у процессу производње. Да би могао бити остварен и присвојен вишак вредности нужно je постојање права својине, као .права убираньа плодова и неограниченог (у принципу) располагања са стварима (производним средс.твима). Без таквог „права својине” капиталистички начин производите не би могао функционисати и дрестао би да буде оно што јесте; тај правни институт имовинског права je за њега исто толико нужан колико возска и полиција који тај и такав начин присвајања чувају и штите. Поставило се питање да ли институт „права својине” треба задржати и у нашем правном систему као правнотехнички инструмент остваривања друштвене својине. Да би се дао правилан одговорна ово питање не треба полазити од тога да ли нам je „право својине“ потребно и корисно, да ли без њега, као правнотехничког инструмента можемо решити проблеме који нам се поставл&ају у правном промету и да ли се може том праву, уколико би га хтели усвојити, одредити јединствени носилац, него од тога да ли оно код нас кад je реч о друштвеној сдојини као имовинскоправном појму улетину постоји, да ли оно из друштвених односа на садашњој етапи социјалистичког развитка резултира као њихов правни израз. Могло би се на ово питање одговорити употребом чисто логичког метода: друштвена својина je негације приватне својине; право својине претставља правни израз те прх-гватне својине; према томе, право својине не може бити усвојено као правни појам употребљив за друштвену својину, jep je то право настало на приватносвојинској основи. Овај закључак треба и мора бити поткрепљен матерттјалним. ар-