Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

208

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Савезно извршно веће или управни орган који оно одреди одређује износе страних средстава длаћања које Народна банка продаже за потребе привреде. Тим поступком je држава завела најчистију и кајригорознију девизну контролу. Држава je та која располаже или боље рећи која je стварни сопственик страних средстава плаћања пошто за њу раде сва домаћа правка и физичка лида у погледу прибирагьа страних платежних средстава. Држава сама,, силом своје власти, одређује откупну цену за девизе, она je та која одређује када ће и колико страних платежних средстава да да на располагање домаћим лицима, задржавајући право контроле над. употребом тих устушьених девиза. У сушТини ми смо се поново вратили на режим девизне контроле који je владао неколико година, после рата. Напуштена je пракса делимичне обавезне продаје девиза држави и делимичног слободног располагала девизама онога који je реализовао прилив девиза. Пракса je показала да je такав начин расподеле непрактичан ,й да даје негатжвне резултате с гледишта корисности по друштвену заједницу. За време тог режима девизни курсеви су скочили просечно 7 пута у односу на званичан курс. Тако велико поскупљење страних платежних средстава није елиминисало као купце девиза оне чије би цене производа због таковеликих девизних курсева биле неприхватл>иве за тржиште, већ оне ’ којима држава није субвенционисала производњу или оне који нису производили инвестициона добра. Сва предузећа која су примяла регрес за своје производе, сва предуз'ећа која су производила опрему и производе који спадају у основна средства, нису морала да воде ыеку сувише строгу политику цена при куповини девиза, пошто су им буцет и опшТи инвестициони фонд покривали издатке око скупл,е набавл,ених девиза. Скок девизних курсева, иако изазван слободном игром понуде и тражње, сматран je објективним узроком, те су разлике покриване повећаним регресом однооно одобрением накнадних инвестиционих средстава за куповину опреме за коју се сматрало да je објективно поскулила. Досадаппьа пракса je показала да систем понуде и тражње девиза на девизном обрачунском месту изазива само скок курсева, да увозни коефицијенти глобално не умањују увоз и да све ове и друге мере предузете у нади да ће довести до равнотеже прилива и тражгье девиза нису дале позитивне резултате нити су утицале на уравнотежење платног биланса са иностранством. Девизе су се нудиле само у оној мери у којој je држава хтела да допусти да се нуде jep je она одређивала колики ће процент остати на слободном располагању предузећима која реализују дрилив девиза. Ти су износи били увек мањи но што су биле потребе за девизама. Због тога je слободка понуда и тражња значила само слободно обарање курса домаће валуте без икакве стварне потребе и користи, jep до толиког повишења курсева страних валута није дошло због стварног диспаритета економског потенцијала наше землье и иностранства већ из неекономског схватања руководства предузећа да треба произво--