Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

223

су имали у виду и ЈДЖ које послују у општем интересу, у интересу заједнице, па зато треба овако посматрати читаву ову ствар, jep je ово једно са другим у вези. Дакле обавезно осигурање je у обостраном интересу интересу како путникапојединца, тако и ЈДЖ, Перед осталог, треба напр. истаћи да пословање ЈДЖ сваки час може бити оптерећено разним захтевима па и судским процесима услед тих захтева појединих путника на накнаду штете, који услед развијеног промета желеэницама (како je то већ наноменуто) неће бити баш тако ретки. Ово je један важан моменат у пословању ЈДЖ, па je Уредби међу осталим била и та еврха да растерети ЈДЖ у овом погледу. „Како je горе наведено, према прописима Уредбе су сви путници под извесним условима обавезно осигурани. Они (путници) на основу овог осигурања ступају у непосредни однос са осигуратељем • Државним осигуравајућим заводом што се може видети и из горњег навођења; они треба од ч>ега у првом реду и да траже штету коју су претрпели а само вишак, кога према Уредби ДОЗ не накнађује путнику, овлашћен je овај да према ошнтим начелима затражи од ЈДЖ. Посматрајући ствар овако, поред осталих момената који яису истицани, овде долази до израза она повезаност интереса појединца, који je оштећен па тражи и врло брзо добија накнаду са интересима ЈДЖ (да не буду преоптерећене са оваквим стварима), које опет раде и послују у општем интересу, у интересу заједнице, „Тако дакле сваки појединац у оваквом случају, остварујући своје право на накнаду преко ДОЗ-а, доводи у склад своје интересе са општим интересима заједнице. „Према свему овоме, Државни осигуравајући завод je у првом реду позван и дужан да путнику накнади штету насталу услед несрећног случаја, па зато и путник треба да се у ту еврху и обрати на њега. Ово становиште поткрвпљују и прописи Уредбе (чл. 8, 9 и 11). „Зато ce je у конкретној ствари, која je предмет овога спора, тужилац морао најпре да се обрати на ДОЗ, па тек уколико би према горњим излагањима могао да се обрати и на ЈДЖ у том случају да то и учини. Како тужилац није тако поступио, то je и жалбу туженог ваљало уважити и решити као у диспозитиву. „У погледу изреке првостепене пресуде, која се односи на ДОЗ, ваља истаћи да у овом погледу није тужилац поставио никакав захтев дакле, првостепени суд je поступио без тражења странке. Стога je, што се тиче изреке у погледу ДОЗ-а, ваљало побијену пресуду укинути. Сам тужени не може —• по ошптим процесним начелима, која могу доћи до дримене и у овом случају —■ да проширује тужбени захтев тужиочевина друга лица, у овом случају на ДОЗ. Зато се не може примити да je ДОЗ у овом случају уопште тужен.“ (Пресуда Врховног суда HP Босне и Херцеговине Гж. бр. 81/52 од 7 јуна 1952, Збирка одлука ер ховних будова, Београд, 1954, бр. 167). 2. —• Наступагьем несрећног случаја у превозу железницом настају у корист повређеног путника, услед паралелног постојаша грађанокоправне одговорности железнице и обавезног осигуран>а путника, истовремено право на накнаду штете од Југославенских државних железница и право на суму осигурања од Државног оси-