Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

225

ресима; г) да у прилег тога говоре и одредбе чл. 8, 9 и Ы поменуте Уредбе. Тачно je да према наведеној Уредби непосредии правни однос настаје између путника и Државног осигуравајућег завода. Но ово не искључује право избора. У питагьу су два самостална правна захтева који имају различите основе. Код једног, то je штета коју je путнику нанела железница, код другот, то je премија обавеэног осигурагьа коју je путник платно Државном осигуравајућем заводу узимајући карту за превоз. Путнику стоје оба права на раоположењу. Постојање обавезног осигурагьа путника не даје железшщи право да позивањем на ту чшьеницу одбије захтев повређеног путника. Само чшьеница да je путник користио право из осигурагьа и да je тако добио потпуну накнаду могла би да оправда одбијање железнице да сама намири штету путнику. Дотле иду одредбе поменуте Уредбе. Не и даже. Не може се прихватити ни. разлог да ово решенье намеће интерес путника. Но ако би се и пошло од рйзлога целисходности, који не може бити довожан разлог да правно образложи решење које нема основа у прописима и правним правилима, логичније би било оставили самом повређеном путнику да цени свој интерес и да према њему изврши избор којим he се правом користити. Разлог ,да ошпти интерес налаже путнику да се прво обрати Државном осигуравајућем заводу такође није јасан. Уредба не даје правно средство којим "се он на то приморава, а ошпта правна начела налажу супротно решење. Ни члан 8,9, и 11 Уредбе не могу послужити за образложеше. Чланови 8 и 9 односе се на дужност предузимања заштитних мера и давања обавештења, а члан 11 на прелаз права осигураника на осигурача. Члан 11 ускраћује осигуранику кумулирање али не и право избора. Уредба предвиђа законску суброгацију осигурача, а код ове права прелазе на осигурача тек у моменту иоплате осигурања. Дотле осигураник располаже са оба права. 4. У пракси наших судова било je и схватања ко je je ускраћивања права избора образлагало таквим тумачењем Уредбе о обавезном осигурању путника по коме непосредни правни однос из ове Уредбе настаје између железнице и Државног оситуравајућег завода. По овоме би железница уствари била оситурана од одтоворности за несреће путника-у превозу. Ово схватање заступа Врховни суд Народне Републике Хрватске у образложењу пресуде Гж. бр. 124/53 од 18. V. 1953: „Уредба о обавезном осигурању путника на железницама против несррећног случаја од 18. 111. 1947 године („Службени лист ФНРЈ“, бр. 25/47), одређује у члану ' 1 да сви путници, који се превозе, морају бити осигурани против несрећнот случаја. У ту сврху железнице, према члану 6 имају плаћати ДОЗ-у премију у висини од 2% износа возне цене. По члану