Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

228

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

противу њега отпочне кривични или дисциплински поступай. ..“), затим кривично дело из § 140 („Ко знајући да није учињено кривично дело учини лажну пријаву власти о таквом делу или ко се лажно сам отпужи. да je учинио какво кривично дело ...“), загим и кривично дело из § 144 („Ко пред судом под заклетвом лажно нешто искаже... Ако се сведок, вештак, преводилац или тумач у кривичном поступку против ког лица лажно заклео, у корист или на штету овога.. те коначно и кривично дело из § 145 („Казнама из прописа § 144 казниће се сва она лица која су законом ослобођена полагања заклетве или су се позвала на већ положену заклетву ако су штогод лажно исказала пред судом“), док § 146 не уноси ништа битно ново у ову материју. . ♦ Као што се види, ови прописи нису директно предвиђали одговорност окривљеног за лажно терећење трећих лица. У шиховом тумачењу су се, међутим, шшљења у извесној мери разилазила по питању да ли се по њима може засновати и кривична одговорност окривљенога који у кривичном поступку који се води противу њега лажно терети трећа лица. Др. Т. Живановић стоји на становишту да окривљени у таквом случају не може одговарати по § 144 пошто исти изричитим набрајањем прећутно искл>учује окривљеног из круга лица која одговарају по овом законском продису. Он, међутим, сматра да окривљени у датом случају може кривично одговарати и то за кривично дело из § 139. Др. Живановић полази од тога да „пријава“ о којој je у овом пропису реч, не мора бити учињена из сопствене одлуке (и иницијативе) већ се може састојати и у одговору на постављено службено питагье при чему се, по кьеговом мишљењу, потпуно изједначује сведок и окривљеник у случају ако на саслушању дају лажну изјаву да je неко лице извршило кривично дело (Основу, кривичног права Посебни део, стр. 169 —170). Лаза Урошевић je, међутим, супротног мишљења: он сматра да окривљени ни под којим условима не може одговарати за лажан исказ дат у кривичном поступку који се води противу ньега. Урошевић, супротно Живановићу, сматра да „лажно доставление и оптуживање несумњиво претставле извесну акцију засновану на властитој одлуци достављачевој (драговољност доставе) а не да je достава потекла услед пропитиваша власти“ (Кривични закон са коментаром, стр. 232). Комвнтаришући цитиране прописе Чубински се не изјашњава директно али се може закључити да он, као и Урошевић, ограничава примену наведених прописа, тј. искључује окривљенога од кривичне одговорности за лажан исказ. Колико ми je познато судска пракса у предратној Јутославији je углавном стајала на становишту које су заступали Урошевић и Чубински. Наш Кривични законик у групи кривичних дела противу правосуђа садржи два кривична дела ко ja долазе у обзир при решавагьу овога проблема. То су кривично дело лажног ггријављиваша из чл. 282 („Ко дријави неко одређено лице да je учгшило кривично дело за које се гони по. службеној дужности, а зна да то лице није