Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

229

учинилац...“) и кривично дело давања лажног исказа из чл. 283 („Сведок, вештак, преводилац или тумач који пред судом, у арбитражном или управном поступку да лажан исказ..Као што се вида; већ из ььихове стилизације, ни они закояски прописи од којих je чл. 282 сродан по материји бив. § 139 а чл. 283 бив. § 144 не одговарају даректно на постављено питање па се, према томе, и код нас може поставити, а у пракси се и поставља, питање да ли се ови законски прописи односе и на окривљенога који у кривичном поступку лажно терети трећа лица. У нашој послератној кривичноправној теорији у погледу питања постоји мишљење др. Ј. Таховића који сматра да окривљени по нашем Кривичном закону не може кривично одговарати за свој лажан исказ па ни уколико би теретио трећа лица. Таховић найме сматра да треба правити разлику давања лажног исказа странака у кривичном поступку и у другим поступцима (грађаноком, управном), те да „давања лажног исказа од стране окривљеника није основ за његову кривичну одговорност јер то спада у његово право одбране у ширем смислу“ (Кривично право ■ —• Посебни део, стр. 379). Судећи према пракси Врховног суда Србије, изгледа да и наша прайса, у основи стоји на овом становишту, тј. да сматра да окривљени не може кривично одговарати за свој лажни исказ против трећих лица. То, међутим, не значи да je наша пракса јединствена у овом становишту. Извесна колебаша и неуједначености довеле су до тога да je овај проблем морао да се даскутује на jeдном ширем плану. (Тако, напр., у Врховном суду Србије у 1955 донете су две одлуке од којих једна сматра да окривљени може, а друга да он не може кривично одговарати за свој исказ којим je лажно теретио трећа лица.) Кад су те дискусије почеле (у Врховном суду Србије и у кривичној секцији Удружења правника за Београд) показало се да постоје и различита становишта која се међутим, могу свести у основи на два. Изложићу њихове основне аргументе остављајући засад по страни и питање (којо би иначе заслужило да се о гьему посебно диокутује) одговорности странака за давање лажног исказа у осталим поступцима. бедно стаяовиште у принципу полази од тога да окривљени по нашем Кривичном законику под подређеним условима и околностима може и треба да кривично одговара за свој лажан исказ против трећих лица. Ово становиште, међутим, има две варијанте: по првој варијанти, окривљени за лажно терећење трећих лица може одговарати било па пропису чл. 282, тј. за кривично дело лажнод пријављивања, било по пропису чл. 283, тј. за кривично дело даван>а лажног исказа; по другој варијанти, окривљени за лаяшо терећење трећих лица може одговарати само по. пропису чл. 282, тј. за кривично дело лажног пријављивања. Полазна разлика између ових варијаната je очевидна: прва сматра да се окривльени, кад лажно терети трећа лица у овом исказу датом у кривичном поступку против њега, изједначује са изричито наведеним лицима у