Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

230

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

чл. 283, док друга, напротив, сматра да je изричито навођење ових лида у чл. 283 искльучило окривљенога из примете овога законског прописа, но да он одговара по чл. 282 пошто законски израз „ко пријави. ..“ треба тумачити тако да се ово односи и на окривљенога и његов исказ у кривичном поступку. Не инсистирајући на полазним разликама изложених варијаната овога становишта треба се задржати на његовој основној аргументацији која ce y основи своди на следеће: Наш Закон о кривичном поступку предвиђа многе процесне гаранције за окривлзенога као странку у кривичном поступку. Те гаранције обезбеђују окривљеноме право и могућност да се брани како сам хоће и уме. У тој својој одбрани он je потпуно Слободан. Али само до једне границе; док не дођу у питање права и интереси трећих лида. Ако пак ово дође у питање, немамо разлога да окривљенога стављамо у повољнији положај од свих других лица, па напр. и од сведока. Утолико пре што окривљени у кривичном поступку не даје исказ само као окривљени, већ уједно и као сведок, пошто се он и као такав може појавити и појављује у односу на саоптужене и друга лица. Окривљени, найме, често може злоупотребити ове гаранције које му у одбрани даје Закон о кривичном поступку а то се у животу и дешава. Зато се, сматра ово становиште, са друштвеног становишта појављује као нужно поставити одређену границу коју он у одбрани не треба да пређе, што уједно значи да je друштвено потребно обезбедити средства за борбу против таквих могућих злоупотреба. Треба само замислити случајеве, који се у животу дешавају, да окривл>ени лажно терети неко лице било из којих разлога и да на основу тога дође до кривичног прогона па можда и осуде тога лица, па оценити од какве je потребе предвидети кривичну одговорноет окривљенога за лажно терећење трећих лица. Друго становиште полази од тога да окривљени по нашем Кривнчном законику ни под којим условима и ни на који начин не може кривично одтоварати за лажан исказ. Основни аргументи овога становишта би се могли свести на следеће: пре света, тумачење самих цитираних законских прописа показује да je искључена вьихова примена на окривл>еника. Узмимо пре свега чл. 283 —• кривично дело даваньа лажног показа. Овај законски пропис се не може друкчије тумачити сем да je реч исюыучиво о сведоку, вештаку, преводиоцу или туману, што уједно значи да je окрквљени искд,учен. Законодавац, дакле, овим прописом није мислио да обухвати и окривљенога и његов исказ у кривичном поступку, што се, перед осталог, може закључити и из пажљиве анализе објашњења датих уз нацрт Кргшичног законика. Исто то може да се заюьучи и анализом чл, 282: овај законски пропис предвиђа „пријаву“ да je одређено лзще учинило кривично дело итд., а то се не ноже односити на исказ дат у кривичном поступку од стране окрив-■ьенсга. Затим, до истог закључка мора се доћн и кад се анализи-