Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

231

pajy одредбе Закона о кривичном поступку, а пре свега one корима je регулисан полпожај окривљенога. Окривљени се третира као процесна странка и процесни субјект. Он може да се брани како хоће. Он може и да се не брани, ,тј. да не одговара на питана и у том случају, насупрот сведоку, не одговара нити се може принудити да говори. Окривљени се не заклшье на свој исказ опет насупрот сведоку који може бити заклет. Ошпти процесни положај окривљенога као страйке у кривичном поступку, дакле, није једнак са положајем сведока (поред осталог, окривљени говори о чињеницама које су у некој вези са њиме док са сведоком то није случај). Овај његов ошпти положај као процесне странке даје му неограничено право одбране које се не може ни на који. начин сузити а да се тиме не доведе у питаше његова слобода у одбрани како je иста замишљена и доставлена у Закону о кривичном поступку. Коначно, у истом смислу говори и ошпти смисао и дух нашег кривтгчноправног законодавства. Поред осталог, њега карактершпе демократизам и хуманизам који у себе укључују и неограничено право окривљенога на одбрану као и принцип законитости, прегпоставку о невиности оптуженога док се супротно не докаже и друга велика демократска начела која су, узгред речено, морале доћи до изражаја већ и у савременом буржоаском кривичноправном законодавству. Мени се чини да je исправно друго а не прво становиште. Чињеница je да окривљени може своје право одбране злоупотребити и лажним исказима нанети пгтете интересима и правима трећих лица, а тиме уједно и правном поретку узетом у целини и да би се друштво на неки начин морало борити против таквих друштвено опасних појава. То je све што je рационално у первом становишту. Међутим, ова потреба не би смела да нас одведе дотле да уводимо институције које би биле директно супротне оппгтем демократско-хуманитарном духу нашег законодавства, конкретно sanier Закона о кривичном поступку који je, найме,, попхао од одређеног схватања положаја окривљенога као странке у кривичном поступку, па га je и спровео доследно, те се то мора одразити и на овом питању. Ако окривљени има неограничену слободу у праву одбране, онда се ово не може условљавати, делити, степеновати. Свако такво ограничавање, делење, степенованье и условљавање овим или оним, могло би да битно ограничи овако замишљену институдију Закона о кривичном поступку. Ако окривљени није дужан да говори истину —■ а он то по овом закону није дужан онда се не може постављати граница и рећи: довде није а одатле јесте дужан да говори истину, или рецимо: јесте дужан у овом случају a није дужан у оном случају. Ако наш Закон о кривичном поступку предвиђа пуну слободу одбране окривљенога у кривичном поступку као процесне странке, онда му се морају за то дати и процесне гаранције. Окривљени доиста јесте и доказно средство