Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

235

друштво je неспособно за акцију у историји, оно je acephalus, како су говорили стари писци. Наставиће, затим, са испиггивањем символа помоћу којих политична друштва интерпретирају себе као претставнмка трансцекдентие истине. Тиме ће се доћи не до просте каталогизације многоструких симбола већ до теоретског уопштавања редоследа фаза у историском процесу, јер доследно спроведено проучаванье претставнипггва, каже Ф., прелази у филозофију историје. Кад год je једно друштво у кризи, као што je то данас, начела политике сусрећу се са начелима филозофије историје (тако, например, имамо Платона и Аристотела у доба кризе хелееског друпгтва, Августина у време кризе Рима и хришћанства, итд.). Под .рестаурацијом“ политичке науке он мисли на враћање поимању принципа а не повратак на специфичну садржину ранијих покушаја, jep се цолитичкој науци не може повратити достојанство теориске науке у правом смислу речи литерарном ренесансом филозофских доститнућа прошлости већ једино теориским радом који полази од конкретне историске ситуације епохе, узимајући у обзир све наше емпиржко знанье. Писац увиђа тежину тог задатка с обзиром на огроман материјал који нам данас стављају на pacnoложегье емпириске науке о друштву и историја. Али, он сматра да су за последњих педесет година науке о човеку и друштву ушле у процес поновнот теоретисања и да тај процес треба разумети као реакцију на штетан утицај позитивизма у другој поповини XIX века, када се полазило од претпоставке да су методе природних наука критеријум теориске вредности уошпте. Taj штетан утицај манифестовао се, по аутору, утлавном у три вида: у акумулацији фантастичних размера ирелевантних чшьеница; у стављању релевантког материјала под начела селекцијеш интерпретацијекојанемају праву георетску основу већ потичу од „Zeitgeist”-a, политичкмх предилекција или личних идиосинкразија (овамо спадају, поред осталог, историје политичккх идеја ко je дефинишу политику изразима западног конституционализма); и најзад, у трећем, најопаснијем виду у развоју методологије, нарочито од 1870 до 1920, кад се тежиште померило од теорије на методу. Из целог комрлекса методолошких питатьа он издваја једно: покушај да се политичке науке, као и све друштвене науке, начине објективним путем ригурозног искључен>а судова вредности. Уколико се под овим појмом обухвата делокупна класична и хришћанска метафизика, посебно филозофска антропологија, напад на судове вредности завршава се, по писцу, признанием да не постоји наука о поретку човека и друштва, односно „срозавагьем историских и политичких наука у баруштину релативизма“. Ако научник од&ија да одлучује о вредностима и ако их сматра социјалким факторима који имацу своје место поред осталих фактора, онда нема „вредности“ ноје би могле бити суштински део (стандард) науке већ су и оне постале део самог објекта науке. Међутим, Ф. мисли да са позиција „науке о поретку“, нове науке о политици, искључеше метафизике из области рационалног не значи, као што je сматрао М. Вебер, повећање већ умакьенье рационализма. Расправљајући однос између претставништва и постојања (гл. I), писац подвлачи да се у политичкој теорији морају брижљиво разликовати теоретски појмови од сим&ола самоинтерпретације политичких друштава који су настали у стварности. Прелазећи од стварности на теорију, морају ce јасно дефинисати критеријуми употребљени у процесу критичког рашчишћавања, а когнитивна вредност добијених појмова мора ce испитати стављајући их у шире теоретске контексте. Затим, Ф. са цодробношћу излаже теоретисање о политичкој артикулацији John-a Fortescue-a, кога смарта за једног од најсуптилнијих енглеских политичких мислилаца (политички неартикулисано друштво добија артикулацију кад „ех populo erum-