Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

236

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

pit regnum“; прорупција je даљи ступањ артикулације кад „dominium tantum regale” прелази y „dominium politicum et tegale”). Идући за њим и М. Ориуом, Ф. -шатра да политичка друштва, да би била способна за акцију, морају имати унутраппьу структуру која he омогућити некима од шихових чланова владаоцу, влади, магистрату, итд. (према терминологией епохе) да нађу уобичајену послупшост код осталих чланова за своје акте заповедана који морају служити потребама опстанка друштва. Није довољно да влада буде претставничка у уставном смислу. већ она мора то бити и у егзистенцијалном смислу оствареньа идеје институције. Ф. мисли да би у науци требало ограничити уцотребу речи „претставнипггво“ на њен егзистенцијални смисао. Тек тада ће ce јасно схватити врло посебни историски услови под којима се конвенционално названа претставничке установе могу развијати. Прелазећи на однос претставништва и истине (гл. П), писад указује да су све ране империје Блиског и Далеког Истока себе схватале као претставнике трансцендентног поретка, поретка космоса. Владавина je за њих значила дужност обезбеђења поретка друштва у хармонији са космичким редом. Како се поредак у друштву не ствара аутоматски већ мора бити успостављен и сачуван, они који су на страни поретка претстављају истину, док њихови непријател>и претстављају неред и лаж. Откриће истине која може да доведе у питање истину космолошких имдерија јесте догађај од највеће важности. Taj процес обухвата око пет векова (800 —300 пре н. е.) и догађа се истовремено у разним цивилизации ама али без видтьивог узајамног утицаја. (Кина; Конфучије и Лао-це, Индија: „Упанишаде“ и Буда, Персија: настављачи учења Заратустре, Израиљ: пророци, Јелада; филозофи и трагичари.) Платонова позната реч да je polis човек са великим словом, по Ф., чини динамичку срж те нове теорије. Политичко друштво има да буде уређен кошгон али не по цену човека: оно мора бити не само микрокосмос већ исто тако и макроантропос. У том антрополошком принципу морају се разликовати два аспекта: општи принцип за интерпретацију друштва и инструмент социјалне критике. Платонов прави поредак душе може постати стацдард за мерење типова људи и друштвених поредака зато што он претставльа истину о људској егзистенцији на граници трансцендентности. У следећој глави (Борба за претставништво у римској империји), Ф. истине да теорија о људској егзистенцији у друштву мора оперисати у оквиру „искуства“ ко je се у току историје диференцирало до максимума у грчкој филозофији и хришћанству. Отступање од максимума те диференцијације јесте теоретска ретрогресија. - —■ Августин није могао да схвати компактност римског искуства, неразлучкву заједницу богова и људи у историски конкретној cdvitas, истовременост људске и божанске установе друштвеног поретка. Зато се за гьега тај поредлк дели на civitas terrena и civitas coelestis. Међутим, Ф. мисли да je баш та снага архаичне контактности обезбедила Риму да надживи борбу за империју. Истина, овда се отвара једно велико историско питање: како су се установе републикаиског Рима које по себи нису биле догодније за организацију империје од установа било ког грчког полиса могле прилагодити до те мере да из њих поникне империја. Због уставне крутости Рима, прилагођавање се ослањало на једну социјалну установу: патронат. Ф. даје еволуцију принципата која се састојала y непрекидном смањењу броја патронатских principes-а док није дошло до монополизације положаја од стране победника код Акцијума, Августа. Гностицизам и природа модернизма je предмет гл. IV. Зацадно хрипгћанско друштво било je, каже Ф., артикулисано у духовном