Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

294

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кајући тамоипье крајеве, не путем препада, него презимљујући као у сопственој земљи без икаква страха од непријатеља“ (20). Исте године Прокопије помиње и друти поход у коме je „велико мноштво Словена“ препливало Илирик. У том походу Словешг „просто више нису могли да иду напред, jep су са собом гонили неизмеран плен у људству и разно) стоци и свакојаком благу“ (21), У току ових ратова дешавало се да и варвари, односно Словени,, претрпе пораз од византиске војске. Прокопије каже да се није „ни) Персијанцима на Сараценима ни Хунима ни племену Словена дешавало да неповређени напусте Ромејску земљу. Jep приликом наступала, a још више при опсадама градова и у биткама, западајући у многе невоље, нису ни они ништа мање уништавани“ (22). Описујући походе Словена на Византију византиски писци непомињу ниједног словенског војсковођу. Помиње се „мноштво Словена“ или „огромна маса Словена“, који су пустошили чак до Jeладе, и, што je посебно важно, помюье се и њихово „групно наступайте“ итд., али се не каже ни ко их je од вођа предводио, ни под чијом су командом пустошили. Напротив, описујући ратну тактику, наоружање и друге околности под којима су Словени ратовали, на више места препоручују да треба, пре поласка на Словене, „пустити глас да ће напад против њих уследити и са друге стране... тако да. ниједан њихов војвода, кад се сваки због такие гласине и слутње буде забринуо за своју земљу, не утраби прилику да се с другима. уједини и војсци невоље не зада“ (23). На другом месту каже да како код Словена „има много главара и пошто се међусобно не слажу, није неумесно неке од њих придобијати ... било речима било даровима, нарочито оне ближе граници, а нападати друге, да не би (наше) непријатељство против свију створило код њих јединство или власт једнога“ (24). И на трећем месту Нсеудо-Маврикије препоручу) е да се Словенима у шиховим селима иикако не пружи могућност „да се сједине“ (25). Отуд, према подацима о ратовању могло би се претпоставити: да су Словени, све до пред крај VI века, нападали Византију по племенима, ,у већим или мањим групамауали без трајнијег унутрашњег јединства и без чвршћих племенских савеза. Обједињавању Словена и њиховом даљем политичком развитку много je допринела појава Авара. У савезу с Аварима Словени су постигли најзначајније успехе у ратовима с Византијом, који су им: обезбедили и насељавање на византиску територију.

(20) Исто, стр. 47.

(21) Исто, стр. 48—49. (22) ИСТО, стр. 52. (23) Исто, код Псеудо-Маврикија, стр. 136, (24) Исто, стр. 138.

(25) Исто, стр. 140. Подвукла Р. Г,