Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УС'ЛОВИ ПОСТАНКА ДРЖАВА КОД ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

311

балканске Словене. То деловање вршило се најчешће у ратовима и са покрштавањем Словена. Ратови са Византијом и Бугарском, а на западу и са франачком државом, учврстили су словенске међуплеменске савезе, усавршавали ратну вештину Словена и кьихово наоружање (74). Затим, ови ратови учвршћивали су и положа] словенских војсковођа, оправдавајући и њихову неопходност, мирећи саплеменике са „ропством сопственим поглаврима“ пред невољама које би их снашле победой непријател>а и натурањем шиховог пореског система још неусавршеног код Словена. Осим ратова, и војна организација посебно византиско тематско уређен>е, онамо где je спроведено, као у Македонији и Далмацији, најефикасније je деловало на компактное! словенских племенских целина. Са тим уређењем саплеменици, дотле припадници одређених родова, отргнути из ньих, постали су поданици, војни и порески „обвезници“, на свом приватном малом сеоском поседу у оквиру византиских територијалних ошптина. Са овим променама и дотадашњи облици регулисања друштвених односа и кажњавање од стране самог друштва у оквиру старих заједница, изгубили су важност. Заменили су их византиски закони у којима je све било предвиђено. Не само дажбине и порези, већ и надлежни органи, и казне, и начин кажњавања за кривична дела учињена, не у роду и племену, већ у територијалним општинама. Уз ратове с Византијом много су допринели раслојавању словенског друштва и појави држава и међуплемепски сукоби око територија и за погодније ус лове живота. У тим сукобима мање територије спајале су се у веће, учвршћивале се као политичке јединице на земљишту Византије. Са проширивањем неких територија на рачун мањих смањивао се и број управљача (75) док je јачала функција главног војсковође и прохпиривала ce његова надлежност. Са проширивањем територије, сужавала ce надлежност мањих војсковођа и локалних поглавара који су неосетно дошли, са утапањем своје територије у централну облает, према главном војсковођи у подређен положа]. Тако je настала „централка власт“, битни претставник државне власти у феудализму. Та власт се изграђивала не само у ратовима, већ и уз непрекидно деловагье супротних елемената у словенском друштву који су тежили одржавању традиција —■ изборности старешина и старим „правицама“. Међутим, и у том процесу одлучили су, у прилог наслеђивању функција старешина, нови својински односи, не само преузети од Византије, већ развијени у самом друштву у току два века привредног развоја Словена на Балкану.

(74) У једној опсади Солуна, крајем VII века, помињу се код Словена „стреле тек пронађене и . . . оно што нико из нашег нараштаја није ни знао ни икад видео, чак за већину тога не могосмо све до сада ни имена дати“. Затим, 680 год. помињу се и „тешко наоружани пешаци у словенској војсци“. (Византиски извори . . . Miracula s. Demetrll 11, стр. 204 и 210).

(75) Тако се на рачун мањих словенских државица у IX веку Хума, Неретве, Требиња, доцније Зете проширивала Рашка, која je имала најооље и привредне услове, те je лако постала центар окупљања једног већег дела словенских племена око Срба за учвршћивање српске државности.