Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

316

да први узрок „није никад престао да постоји, већ je константно остао ефикасна и предоминантна опасносг“, а у другом случају да брод никад „није изишао из иминетне опасности све док није био изгубљен“ (12). Механична примена најближег услова морала je .да падне, jep доследна примена ове теорије даје неодрживе резултаге. Због тога je енглеска судска пракса, упркос законске одредбе о примени „causa proxima“ у решавању спорова из поморског осигураша, учинила значајна отступања од ове теорије. Примењујући у пресуди начела о узрочности која нису у сагласности ca „causa proxima“, један енглески судија je образложио овај свој поступай речима „causa proxima није проналазак да се избегну тешкоће око откривања правог узрока или узрока по здравом смислу“ (13). Данае начело „causa proxima“ више не значи да je узрок последние услов временски најближи последний, већ услов који je „најближи по ефикасности“ (14). А чим се дозволила могућност проиене ефикасности услова отвориле су се широке могућности оцегњивања који jè услов ефикаснији. Наравно да остаје joui отворено и питање критеријума за ефикасност. Не само да je енглеска судска пракса отступила од „causa proxima“, већ се и у доктрини увидело да je она неприменљива. Чињени су покушаји да се прилагоди што вите потребама живота, али она није могла да пружи задовољавајућа решења (15). И по■ред свег проширења значења „proxima“, ова теорија каузалитета je у извесним случајевима осигурања сасвим неприменљива. Тако je по•знат случај са ризиком баратерије у поморском осигурању. Код ризика баратерије узрок никад није последњи услов, већ увек даљни, чак се може рећи временски прави услов од читавог скупа услова који изазивају каузални низ (16). 4. Зачетником савремених теорија о узрочности у праву мже се сматрати Ф. Бури (17). Поставио je теорију о узрочности, поэпату у праву као теорија „conditio sine qua non“. Ова теорија полази од тога да су сви услови допринели остварењу последице, па према томе се сваки услов може сматрати узроком. Као што je вед. примећено, ако се пх услова изједначи с последицом Ь, не може се узети да и сваки х може да оствари последицу. Осим тога, ако међу

(12) Случајеви из енглеске судске праксе Reischer v. Berwick (1894) 2. Q. В. 548: 7 ASP. MLC 493 и Leyland Schipping Co. Ltd. v. Norwick Union Fire Insurance Soc. (1918) A. C. 350; 23 Com. Cos. 190; 14 ASP MLC 258; 34 TLH дитирано no Templeman: op. cit., стр. 138 и 139. /1 nt 1- - -1 f. „ .. T> О Л* гч тг T rtnrlnn А ССПГОПЛО Pn

(13) Lord Sumner y случају Becker Grays & Co v. London Assurance Co. (1918) A. C. 101; 23 Com. Cos. 205; 14 ASP MLC 156, cit. no Templeman; op. cit., 'Стр. 135.

(14) Templeman; op. cit., стр. 135. (15) Тако капр. A. Brunetti: Diritto Marittimo privati Itaiiano, Torino, 1929—38, t. 111, стр. 463; Dr. C. Ritter; Das Recht der Seeversicherung, 1922, (par, 28, Num. 8.

(16) Arnould: On the Law of Marine Insurance and Average, London, Д950, n. 858, стр. 779.

(17) V. Buri: Kausalität und ihre strafrechtlichen Beziehungen, 1885.