Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

318

;носно услов који има „каузалну енергију, тј који има енергију да-определи и провоцира сам догађај“ (25). Ове теорије, укључујући теорију Гасперониа о каузалној енертији узрока, не могу да се одрже из истих разлога, због којих су одбачене у праву уопште. Полазећи од идеалистичке филозофије, оне оштро разликују квалитет од квантитета, не водећи рачуна о преласку квалитета у квантитет. Осим тога, оне не дају одговор ни на једно питање које се поставља y вези ca утврђивањем узрока последице. Узрок je услов „који претеже“, односно услов ~који определив“ последицу. Резултат тога je да се ове теорије врте у кругу, јер остаје без одговора питање како утврдити који услов опреде.љује последицу. На тај начин, ове теорије не успевају да реше ни -први проблем сваке добре теорије узрочности, тј. да нађу критеријум за одвајње услова-узрока од услова. Било je покушаја да се ове ■теорије ближе објасне „статистиком“ и „искуством“ (26). Овим објаштьекьем теорија „снаге“, „делатности“, „квалитета узрока“ je само -изгубила, jep je тим стварно претворена у теорију адекватне узроч:ности, односно у измењену теорију „causa pnoxima“ какву je конструисала енглеска судска пракса. 5. Посебну групу теорија о узрочности чине теорије о адекватном узроку. Као и терија „conditio sine qua non“, теорије о адекватном узроку полазе од тога да последицу не проузрокује један услов већ скуп услова. Међутим, да би се могла да примени у праву ова леорија прави се разлика између услова-узрока и услова. Теорије о адекватном узроку, у томе су оне може се рећи јединствене, приликом утврђивања узрока не полазе од одређеног коккретног узрочног низа, већ одређују узрок оствареног догађаја на основу оцене који би услов био погодан да проузрокује дату последицу. Подобност проузроковања последице цени се in abstracto на юснову искуства, знања, науке или других критеријума. Према томе, по теорији о адекватном узроку сматрају се узроком само они услови ;који су, објективно узев, подобии да изазову одређену последицу. Претходник адекватних теорија je фон Бар. Он ствара доктрину правке каузалности као везу између људске радње и догађаја, који je настао као последица те радгье. Према ф. Бару треба проучћвати само оне узроке који прелазе оквире нормалног догађаја и узрок je само онај услов који се може сматрати узроком према становишту друштвених односа и посматрању на свет (27). Оснивач теорије адекватне узрочности je ф. Крис, а развили су je у праву Трегер, Римелин, Радбрух и други (28).

(25) N. Gasperoni: op. cit., стр. 44. (26) Clemente Persico: Le aasicurazloni marittime, vol. 11, Genova, 1949, n. 204.

(27) V. Bar: Die Lehre vom Kausalzusammenhang im Hechte, besonders im Strafrechte, 1871.

(28) I. V. Kries: lieber den Begriff der Möglichkeit und einige Anwendungen desselben, Vierteljahrschrift für wissenschaftlichen Philosophie, Bd. 12, 1888, • стр. 179; Traeger: Der Kausalbegriff im Straf- und Zivilrecht, 1929; M. Rümelin: Die Verwendung der Kausalbegriffe im Straf- und Zivilrecht, Archiv für die civilistische Praxis, Bd. 90, 1900; Radbruch: Die Lehre von der adae-quaten Verursachung, 1902.