Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

25

МОТИВ!! ХОБЗОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ

догађајима. Мода je увек остајао по страни, ван негюоредиог учешћа у политичким сукобима и увек био идпуњек само чежньом за миром и стабилношћу, Хобз je управо под утиском политичйих догађаја чији je био савременик све више померао тежиште своје кшижевно-филооофске делатности ка социолопжо-политичком подручју; његови напори за стварањем једне несумњиве, демонстративне науке о друштъу и држави требало je да пруже чврсту основу политичном развоју и тако да омогуће успоставл>ање унутрашшег мира у његовој зешьи. За разлику од Лајбница, с којим се због својих изразито политичких склоноста најпре може поредити, Хобз je био далеко од сваке помедли да конкретним политичким штановима и дригодним написима активно суделује у политичким акцијама: он je начинио смео покушај да политику теориски објасни, али je одлучно одбијао да je и практична води. Умро je 4 децембра 1679. Систематска позиција Хобзове политичке теорије није довољно јасна и једнозначна, тако да je врло тешко одредити je. Уосталом, ни основне оријентадије извеоних Хобэових општих философских схватања нису ништа ман>е нејасне и вишезначне, већ се, такође, моту подвести под врло разноврсне класификационе схеме (3). Разлог, вероватно, треба тражмти у томе што Хобзова схваташа прет■стављају спедифичну oпону између контииенталне и класичне енглеске философије. По свои основном убеђешу да садржаји пвих наших појмова и сазнаша потичу из. искуства, да предмета: општих Појмова постоје бамо у мишљењу, а не и у стварности, и да свако •научно истраживатье мора поћи од дефиниције речи и дојмова, Хобз стоји на истој линији са свим типичним претставницима кластичне енглеске философије од Бекона до Лока и Хјума. Беконова теза да се до нових сазнања може доћи само путем индукције била je за Хобза исто толико по себи разумљива, колико je и Локово тврђење да нема „урођених“ псјмова претстављало такорећи преттюставку његозих схватања. С друге стране, Хобз je био живо заинтересован за философска струјања на континенту, и за време бвојих дугогодшшьих боравака у Италији и Француској одржавао je и личне контакте са Галилејем, Декартом, Баседијем, Мерсеном и друтима. Његово одушевљено истицање математике као идеалног научног обрасца и. његов захтев за увођењем „математичке методе“ у све остале научне дисциплине очигледно показује трагове континенталних утацаја. Линија зависности од енглеске традиције огледа се одет у томе што je Хобз био првенствено оријентисан на науку о чов-еку и л>удском друштву, коју je хтео да уздигне на окај степей ерзактйости који je применом математичких поступака већ идаелно био постигнут у науди и природи. Развој модерног политичког либерализма и индивидуализма обично се везује за име Хобзовог сународника Џона Лока који je, •као што je познато, говорко о извесним урођеним и неотуђивим при-

(3) Тако и В. Russell: op. cit., стр. 546.