Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КАНУН ЛЕКЕ ДУКАЂИНА

449

вређивања читаве трупе било je већ довољно говора. Али општи предак братства, стварни или фиктивни, играо je у формирању трупе као братства значајнију улогу но што то ми данас мислимо. У вези са његовим култом и култом мртвих усилите он епояим —• je у претхришћанско доба поста јао бог трупе; братственичка слава je остатак тога култа клансжога бога. Ови братствеяици су рођаци јер имају део његове крви у себи (важно je да они у то верују, побратимство са мешањем крви!), одатле смрт једнот братственика значи, свакако у првом реду економски губитак али и делимичну смрт претка који живи у свима братственицима. Претстава о овом партиципациояом моменту са своје стране огромно појачава солидарное!. Ma колико кланска организација била једноставна и упрошћена не сме се мислити да у братству влада анархија. Напротив, из овог колективног живота развијају се .током времена навике, обичаји, правила понашања која појединцу одређују начин живота и потледе од рођен»а до смрти. Укратко, живот у братству ствара известая ауторитет, власт трупе над појединцем. Појединац осећа над собом трајно, на свалом поражу, од рођенза ,до смрти, власт братства. Све што je изван братства, фратрије и плана, то je у већем или мањем степену страно, туђе, нежа врста иностраяства. Разуме се да je међуплеменока борба и борба са Османлијама проширма видиж jep je и племе морало да се удружује са другим племенима ради заједничке борбе и одбране. Осим тога и народна традиција, врло слична и блисжа оној код црногорских Брђана, одрэкала je извесне претставе о некадаппьем, предтурском периоду (Марко Краљевић, Милош Обилић напоредо са Леком Дужађином и Сжендербегом). Ту нетто ублажену племенску ексклузивност врло лепр описује сердар Јоле Пилетић за Цряу Гору и Брда (1873). „Племе и племе, премда црноторско обоје, прије се држало као да je свако посебна држава. Али му je . Турчин који напжи говори ближй пуно од Османлије; исто тако ближи му je православии Зећанин него Арбанасин, па кад би и православии био. Пиперу je ближи Бјелопавлић него ли православни Зећанин“ (Богишићев зрх. XVI, 39 No 2). Код Арбанаса ови односи су нешто више изукрштени. Прво, имамо неколико племенсжих трупа које наступају као нека врста племенсксг савеза, тако Малисори, ' Миридити, Дужађин. Малисорсжа племена су тако јединствена била да се створио термин „скадарска Малесија“ (Груда, Хоти, Клементе, Кастрати и Шжрел>е). Осим тога и она традиција о сродству између разних племена казује нам да су некад посте ja ли ближи односи између тих племена (31). „Мирдите су највеће племе у Сјеверној Арбанији, па се

(31) „И Хоти сами знаду да су они рођаци с Пиперима. Племе Арбанашко Каштренићи држе да су своји с Озринићима, па (се) и фале да je књаз црногорски њихову одиву узео. Исто тако арнаути Берише кажу да су своји с Кучима, Гашљани с Бјелопавлићима, те се они вазда . држе с главарима тијех племена као рођаци и да би сви изринули кад би дошао један од тих главара к њима треба да га поштују и бране и за њим иду, jep иначе им je срамота“. Богишићев архив, XVI, 25 No. 31 Арбанија.